"Ја бих да се раскрстим." (О. Арса)

 

Дошао један несретник (јер несретан свакако јесте био) у црквену општину код оца Арсе и тражи да се раскрсти. Има томе неких 15 година, можда и више, сад ми пало на ум да поделим, видећете зашто. Зима била, и таман после напорног дана у водицама, донела нама протиница по шољу куваног вина, кад ето га овај. 

„Добар дан.“, улази он некако нервозан, рекло би се дрчан, као кад видиш људе који јуре папире по општини, па их стално враћају за један папир. И испоставило се да је заиста дошао по папир. Има неку модерну фризурицу и наочаре са дебелим рамом, мршав. Но леп човек, млад, касне двадесете.

„Добар дан.“, отпоздрави отац Арса. Није знао зашто је њему непознат човек договорио пријем, па је упалио грејалицу и угрејао мало ту једну просторијицу коју је називао свештеничком канцеларијом. Руковаше се и седоше. Представи се овај, па рече одлучно:

„Ја сам дошао да Ви мене раскрстите.“

„Шта да ти радим?“

„Да ме раскрстите, да нисам више крштен.“

Отац Арса ово дочека тишином, а потом се прекрсти.

„Брате мој, па ко те наговори на ту идеју?“

„Није нико, ја сам био беба кад су ме крстили, нити се тога сећам, нити ме је ко питао и ја не желим да будем крштен. Не можете ви некога да крстите противно његовој вољи!“

„Их, нису те питали! А јесу ли те питали и да те роде?“

„Ха, па то није исто...“

„Како није исто, крштење, то ти је духовно рођење, родио си се у Цркви... Но, реци ми, сећаш ли се да ли су те питали, док си у мајчином стомаку био, Вуче... Је ли Вук, беше?“

„Јесте.“

„Да ли су те питали: Вуче, сине, чедо мајчино, желиш ли ти да будеш рођен? Сећаш се?“

„То је апсурдно, господине, па не могу ја као ембрион ни да се сећам, ни да одговарам!“

„А пелене кад су ти мењали, да ли су те питали за дозволу?“

Вук замаха главом, цинично, као: ето, какви су, знао сам.

„Та ајде, диванимо, јесу ли или нису?“

„Нису, баш зато што као беба немам слободну вољу и могућност избора!“

„Замераш ли родитељима што су те пресвлачили без твог отвореног пристанка? И што су те вакцинисали, а ниси се изјаснио о том питању? Може бити да ниси желео мајчино млеко но више волиш куповно млеко са мање масноће.“

„Ово ми је неопходно да бих физички опстао, шта имају да ме питају када ја тада ништа не знам! Чинили су то по здравој и научној логици.“

„Ето, а ово су чинили по здравој вери јер није сав живот у логици. То ти је било неопходно да се духовно развијеш и опстанеш, тако су те и крстили, по својој слободи и вери, родили те Светим Духом, а на теби је слобода како ћеш даље.“

"Нисам хришћанин и ја бих да добијем папир за то."

Видим ја, потресао се отац Арса али не да пред овим да се види, но све благо и брижно наставља:

"Можеш ти имати риболовачку дозволу али ако немаш ни штап, ни најлон, ни удицу, ни икакво знање и искуство, ти ниси у суштини рибар. Ако си ти крштен и ти имаш крштеницу, а ја те у овој цркви видео нисам, не могу потврдити да си хришћанин."

"Логика налаже да имам папир о томе, као што имам папир да јесам крштен."

"Крштен си по вери родитеља и кумова, немој то тако олако одбацити, проникни мало у то па онда дођи."

„Вера није исто што и логика.“

„Де ми објасни, леба ти, која је логика да уопште човек роди дете и да га воли више но себе? Је ли? Стави ми то у науку и математику.“

„Да продужи људски род и оствари себе!“

„А што би ти, Вуче, продужавао људски род ако ћеш сутра крепати и видиш да се сви стрмоглављујемо у пропаст? Данас јеси, сутра те нема, шта ће теби жена и деца ако је овај живот све чега има, ако њих овде још тежа судбина сутра чека?“

„Тако је, ја нисам крив што моји то нису на време увидели.“

„Значи, ти се не мислиш ни женити, ни децу рађати и васпитати? Не мислиш их волети?“

„Добро, нисам ја то рекао. Лепо је видети да неко ко личи на тебе иде у нови живот.“

„А зашто?“

„Има нову шансу, нове прилике, нову лепоту...“

„Шта ће му то ако ће напослетку постати прах и прашина, као и сви ми?“

„Због онога док траје! Не живи човек само због награде на небу!“

„Тако је, ето ту се слажемо. Ајде, оћеш кафу или чај попити? Или кувано вино?“

Могао бих ја сад наставити али се не сећам најбоље разговора, убрзо сам и отишао својим обавезама, само знам да је овај момак почео редовно да долази у цркву – не одмах, но након неких пет година, кад је отац Арса већ и отишао одатле. Прошле недеље га видим како иде са ћерком од две, три године да се причесте. Назовем Арсу да му то јавим, надајући се да ће се обрадовати својој мисији, кажем: ето, успели сте да га преобратите.

„Волим те, ти си добра момчина, али де немој лупати.“, чујем га преко слушалице. „Бог га је преобратио, нисам ја ништа урадио но опет оно што ми је Он дао да чиним. Немој ни помислити да си ти икада икога преобратио, ти си исто грешан и наопак, мада ниси више од мене, ја сам будала своје врсте. Али нек си ми јавио, видиш ти како је Бог велик. Видиш ти како Он воли оне који би да од Њега оду и труди се око њих. Реци ми, како му се зову ћерка и жена, да поменем и ја?“

Нисам знао.

„Приђи следећи пут и питај, не смеш бити странац са људима, истој Чаши прилазите. А ти и даље тако повучен, погубљен! Ништа се ниси променио! Шта се плашиш људи, смото! Него, кад ћете доћи до нас, набавио сам неког вина из Грчке.“

(Марко Радаковић) Слика: Shirley Leswick

Остале приче са оцем Арсом: линк

Подржите аутора овде