Бог Свети зна колико би човечанство напредовало да није кроз читаву његову историју било улагивача који су потискивали паметне, вредне и талентоване да би истакли себе. Ко зна где би свет био да је мање оних који радије гледају своју корист него добробит заједнице и напредак способних. Ласкавост у сврху манипулације или каријерства је, као и сваки други грех, последица трагичног промашаја људске слободе и постојаће све до Христовог Суда. Тада никакво ласкање, лицемерно подилажење, оговарање и цинкарење неће имати никаквог смисла. Бог увек познаје срце и нема смисла пред Њим да се глуми и калкулише, Он већ зна: волиш ли, верујеш ли и делаш ли искрено, или је све само шарада којом обмањујеш друге, често и себе, зарад себичних интереса. Но Бог се не да обманути.
„Ово су гунђала, роптачи, који ходе по жељама својим, и уста њихова говоре надувене речи, и ради користи ласкају људима.“ (Јуда 1, 16)
Полтрони су склони лажима, не само кроз оно што говоре, већ и кроз опхођење, делање и став. Они не чине штету само онима који због њих не могу сасвим испољити своје могућности, јер су стално пред очима и у ушима утицајним особима, те се од њих нико други заиста ни не чује и не види, или се посматра кроз сочиво ласкавца. Они далеко већу штету чине онима којима ласкају јер кад стекну њихово поверење, они их утврђују у незнању и гордости, филтрирајући истину и креирајући стварност која њима погодује. Иако често незлобиви људи у другима не могу да препознају злобу, потпадну под утицај оваквих људи као у замку, несвесни да су погрешно проценили и ситуације и људе, незнајући да живе и мисле по сценарију својих назови -пријатеља или послушника, не увиђајући да су они за њих само средство. „Ко ласка пријатељу свом, разапиње мрежу ногама његовим.“ (Приче 29, 5)
Ласкање и уздизање човека преко мере често је повезано са жељом ка материјалном имању, друштвеној позицији и моћи. Али онај који стреми земаљској слави олако заборавља небесну, Богом дану, у суштини и једину истиниту, постојану и вечну славу. Христос је отворено говорио јеврејским свештеницима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?“ (Јн. 5, 44)
На жалост, ни Црква није имуна на ову појаву, још од њених почетака. Било је оних који су ласкајући људским слабостима покушавали да их придобију за лажно учење, своје ради користи (као што их има и данас). Тако свети апостол Павле упозорава: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него свом трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих.“ (Рим. 17, 17-18)
Улагивачи, где год делали, нису свесни колико времена, труда и снаге улажу у јалову и привремену ствар. Удаљујући се од Бога често су убеђени да чине Божије, бркајући врлину хришћанског послушања са бескарактерном покорношћу, кукавичлуком или сплеткарењем. Посебна је опасност када човек ласка и подилази другима чврсто убеђујући себе да је то љубав, док ми знамо да нема постојане љубави без истине и без доследног следовања Христу. „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов.” (Гал. 1, 10)
Свети апостоли дају смернице будућим служитељима олтара и мисионарима: „Већ као што нас је Бог проверио да смо способни да нам се повери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе: Бог је сведок; не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других.“ (1.Сол. 2, 4-6)
Искрени хришћани, дакле, не траже славу од људи, нити прижељкују да о њима сви лепо мисле, ма које звање имали (Лк. 6, 26). Свети Некатрије Егински, који је много страдао због ласкаваца, написаће у својим поукама: „Ласкање се пројављује као пријатељство на речима и као ревност и преданост ономе што није ни од какве вредности. У ласкању је као на споменику уписано тек име пријатељства. Ласкање је злоба покварене и болесне душе која ничега здравога у себи нема. Она је лукава, безбожна, бешчасна, неискрена и преварна. Ласкање квари душе оних који га допуштају.“
Дакле, не допустимо да нам ласкају и немојмо бити они који ласкају. Пријатељска похвала и искрена подршка, без икакве жеље за личном користи, то је свакако хришћанска врлина. Али уздизање човекових врлинâ, вештинâ или целе његове личности на пиједестал, било да то чинимо из несвесног порива за идолопоклонством, било да то чинимо прорачунато, зарад личног интереса, озбиљан је грех пред Господом, и тиме Његову славу замењујемо људском, која је ништавна.
А ако сте, могуће, праведно пострадали због оних који ласкањем потежу луткарске нити оних који одлучују, не брините, то је степеница којом носите Крст, и Бог то види. Немојте никада и нипошто жалити што немате у себи дух улагивача и лицемера. Велика је благодат кад човек задржи искреност, те увек живи и дела по ритму и топлини охристовљеног срца – ма колико страдао због тога. Јер после крста долази Васкрсење.
„Нећу гледати ко је ко, и човеку ћу говорити без ласкања. Јер не умем ласкати; одмах би ме узео Творац мој.“ (Јов 32, 21 -22)
****
„Уста су им мека као масло, а на срцу им је рат. Речи су им блаже од уља, али су голи мачеви.“ (Пс. 55, 21)
„Лаж говоре један другом, уснама лажљивим говоре из срца дволичног. Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави, људе, који говоре: Језиком смо јаки, уста су наша у нас, ко је господар над нама?“ (Пс. 12, 2-4)
„Ненавидник се претвара устима својим, а у срцу слаже превару. Кад говори умиљатим гласом, не веруј му, јер му је у срцу седам гадова. Мржња се покрива лукавством, али се злоћа њена открива на збору. Ко јаму копа, у њу ће пасти; и ко камен ваља, на њега ће се превалити. Језик лажан мрзи на оне које сатире, и уста која ласкају граде погибао.“ (Приче 26, 24-28)
Марко Радаковић
Коментари