Десило се ово једне године када сам дубоко посумњао да ишта што радим има икаквог смисла. Ђаци ћуте , не реагују. Причам им о љубави, о страдању и болести, о доброти и лепоти, причам им о небу и песми, о људима које волимо и опраштању људима који нас мрзе, о Богу који мудро све води ка спасењу не дирајући нашу слободу... Но чинило се, веома дуго, да сам за њих само још један досадан професор, занесен својим филозофијама и утисцима.
Сећам се, био је последњи час са матурантима средње школе. Отишли смо у цркву да се помолимо још једном заједно Богу и да се поздравимо. Увек су моје последње смернице - подсећање да је Бог увек ту, ма колико им кроз живот тешко било, и да ће Он бити ту, макар се у својим лутањима удаљили од Њега. Чекаће и држаће пружену руку, као добар Отац. Они нека живе знајући да је уз њих, нека чине Његово, и осетиће, без изузетка, да их грли и да им се даје.
И онда, чини ми се први пут за четири године, да ми се једна ученица сасвим сама директно обратила. Каже, има побожну баку и сваки пут препричава сваки наш час њој. Све што причамо на часу препричава јој, ето, четири године. Каже: понедељак уз недељу - то су моји дани за веру, дани за Бога, целе дане у томе проведем....
...јер понедељком смо имали веронауку.
Дете повучено, тихо, не знам ништа о њој, ни презимена јој се данас не сећам, та тиха особа, е она је и тада и данас једна од доследних следбеника "Светлости тихе".
После тога сам се толико посрамио због оног што сам мислио и због чега сам био клонуо.
Но то је само једна од ствари којим ученици умеју да те охрабре, осмеле. Скромност ми не дозвољава да о томе пишем навелико, јер испашће да хвалим свој труд или наставу, но ја у свему овоме само хвалим Бога Који, на нама сасвим непознате начине, уме кроз нас да теши, крепи, усмерава. И не смемо да се поколебамо, грех је, страшно је - јер ко зна кога смо могли охрабрити, усмерити, подићи, али нисмо - јер смо били сувише обузети сопственим добром, зарадом, признањем, статусом - сопственом величином. Јер у коначници, нисам ја битан. Сваки пут на последњем часу истакнем: Свети Дух је онај који нас је сабрао, све нас, у Христу.
Овом приликом, исписујем покушај утехе и охрабрења за све моје колеге и пријатеље вероучитеље и катихете, но и за све просветне раднике. Бог Свети зна да нам није увек лако, али исто тако зна зашто то радимо и каква нас љубав покреће. Мери он осетљивост сваког нашег покрета, наше прилажење „на пилећим ножицама“ ка другом, нежном и ненаученом. Нашу бригу и старање, што за науку и њену примену, то чешће за животно бреме с којим нам долазе. Ако некада одговор и утеха изостану, не сумњајмо да неће доћи и да плод неће пронићи, а он то може и из најкаменијег тла, и из најнеобичније и чини се, најхладније душе.
То знају сви просветни радници, најчешће се најсрдачније јаве бивши ученици који су били највећи проблеми.
Некада, на жалост, плода заиста и нема, али наше је да се трудимо.
За све оне, моје, који искрено уче децу и младе, не само знању (иако је и оно изузетно битно), но и људскости, човечности, доброти - само истрајте. Прво својим примером, па свим осталим.
И не заборавимо да доброта, љубав, саосећање, храброст, благост, милосрђе, све су то боголика деловања, и кроз њих - Бог љуби Свој свет, и кроз њих, ми тај свет узносимо Богу.
"Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све!"
Марко Радаковић
Slika: Levan Gabechava
Сличан текст: Матурско вече
Коментари