Тако добри Бог удеси, па на рану
пошаље лек, некад и брже но што си осетио да те боли. Није прошао дан да сам се
разочарао друштвом у којем живимо и правцем куд иду наши млади, а већ ми се
показало да ствари нису баш толико мрачне. Синоћ сам био на матурској вечери
средње медицинске школе, први пут у животу. Млади људи су од срца уложили не
мали труд да лепо обележе крај једне епохе и опросте се од професорâ. Захвалили
су им се на пренетом знању, на животним лекцијама и васпитању, разумевајући и
истичући важност тога. Било је и кратких филмова, и поклонâ, било је и смеха и
суза. Али заиста је било искрено, топло, радосно-тужно, но више радосно, разуме
се. Плесали смо, причали, упућивали неке последње речи, бар за овај период
познанства. Живот ће, јасно, сад ићи другачијим током.
Има наде за нашу будућност док
има овакве младости.
Гледам их све синоћ, одрасли и
сазрели за то (чини се) кратко време. Могу мислити колико је понос родитеља
неупоредиво већи. Али и њихова брига. Опет, ако могу да кажу да су их васпитали
у људе, а могу, нека не брину сувише. Избориће се ти млади људи. Ако траже,
наћи ће и ако куцају, отвориће им се. Даће Бог.
И ето, верујем да и сами знате:
Још има младих који цене знање и
радознало хрле ка њему, не застајкујући.
Још има деце која играју српска
кола. (Скоро сви су играли сплет колâ.)
И даље се крсте, да запечате
своју захвалност Богу. И спомињу Га у великим говорима о животу.
Веселе се лепо, достојанствено,
поигравајући се радошћу.
Још има срдачних младих који
умеју да те поздраве осмехом и погледом – као да су те чврсто загрлили.
Јасно, ово не брише све оне
промашаје нашег друштва, али му даје наду.
Молим се само драгом Богу да им
пружи храбрости и снаге јер ће им требати. На њима је одговорност да иду даље. Да
буду оно светло које се постави на свећњак, да светли свима. Да буду со земљи,
не би ли рађала плод. Да буду људи у овој ери где се чини да су нељуди
надјачали.
Срећно, нови људи! Нек вас Господ чува и прати.
Коментари