Не правимо идоле од духовника. О овоме пишем десети пут.
Једно је када поштујемо одређене свештенике или монахе, радо заједно богослужимо (јер и народ богослужи) и идемо к њима на разговор и исповест. То је сасвим нормално и природно. Друго је када их идеализујемо, сагледавамо већим од осталих, слепо им бивамо послушни, прелесно проглашавамо за свете, занемарујемо своју парохију, итд.
Превеликим похвалама ствара се култ личности, и
то прети да одвуче пажњу са једине Личности у Коју би увек требало да будемо
загледани, а то је Васкрсли Христос.
Ни епископ, ни свештеник, ни
духовници, ни вероучитељи, нису они који су заслужни што људи у цркву иду и Богу
се моле. Напослетку је до Бога и човека коју Његову реч усваја или не усваја, а ми као мисионари
смо незнатни. Ми само пратимо оно што нам је Бог дао. То не значи да је то
безвредно, никако није, али пред Богом нисмо већи од оних који су се одазвали
(а не би требало да будемо већи ни пред људима). Свако се Богу одазвао по своме
дару, својој служби, својој вери. Ја сам се одазвао као вероучитељ, неко други
као свештеник или мајка, трећи као пријатељ или сестра, сви као људи Божији.
Потребно је поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка
Православљу. Свима су потребни. Али нису нас они привели Богу. Бог нас је
привео Себи. Ако Он то чини кроз људе, људима дугујемо поштовање, но ништа више
од тога.
Вероучитељ сам 15 година, пишем блог деценију, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. "Ја сам им спасио брак", "Ја сам их привео к Богу", итд. - то је веома гордо рећи. Могу до изнемоглости да о Богу говорим или пишем, могу да пројављујем невероватну љубав, но ако сâм човек не отвори и не препусти себе, ако Свети Дух к њему не сиђе и не дарује му изобиље благодати – ја, као мисионар, могу до изнемоглости понављати и плода неће сигурно бити. А могу учинити и најмањи, микронски покрет, некад и никакав, и Свети Дух ће чинити све новим, како је одувек чинио.
Кад се сведе, Бог најбоље сведочи и мисионари Себе. Да није Његове љубави, не бих ни ја био у свом звању, ни онај свештеник у оној парохији, ни онај духовник не би држао епитрахиљ над вашом главом, нити би ико од вас осетио Божији призив и благодат.
Може мисионара у први мах дотаћи ако се неко семе посејало кроз њега, али он зна да је незнатан, да је ту само један, најмањи чинилац. Семе је добио џаба, звање сејача је добио џаба, снагу је добио џаба, земљу и кишу је добио џаба, све му је "сервирано" и његово је било само да се мало напрегне, да буде со земљи, знајући да ће негде нићи, а негде неће, јер ни то не зависи од њега. Његово је само да у љубави сеје и нада се најбољем исходу.
Говорили су и мени: ето, због Вас смо пошли у цркву. Па се искрено насмешим и кажем: није због мене. Пошао си јер си желео да приђеш Богу, пошао си јер те је пре тога Он познао и позвао. Заиста није због мене, никада људи не полазе у цркву због другог човека. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Бог их је призвао и они су то препознали. До Бога и њих је, није до мене. Сваки човек је створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не. Крајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Који је чека раширених руку.
Светитељи Божији не би желели да се дивимо њиховој слаткоречивости, таленту, мисији. Сами апостоли су то одбијали, говорећи: људи смо, попут вас (Дап. 14, 15)! Једно је исказати поштовање, срдачну подршку или помоћи мисију, свакако помоћи своју Цркву, то је све ношење бремена једни другима. Но хвалити човека преко мере, стварати својеврсне пара-заједнице око његове личности, или чинити од њега култ, то је све на погибао, како таквим пратиоцима, тако и таквим, махом прелесним духовним вођама. Још много има да се каже о овоме, можда и из психилошке перспективе, но и сад ме занело перо, доста је.
(Марко Радаковић)
Текстови на сличну или исту тему: Идоли духовници , Духовни гуру, Злоупотреба послушања
Коментари