Вели мени човек, о крсној слави не пише ништа у Светом Писму, те је то многобожачко.
Имам пријатеље протестанте са којима на поменуте теме могу „хладније главе“ да разговарам него са неким острашћеним нео-хришћанима неодређене вероисповести. Протестанти, наиме, не признају Свето Предање као извор вере, али многи од њих (зависно од деноминације, па и особе) поштују различите народне изразе вере. А крсна слава је управо то.
Иначе је интернет пун оних који веру тумаче на основу неких тамо ликова чији је ауторитет заснован само на броју лајкова по друштвеним мрежама. Извор оног што говоре је: ја то тако видим, веруј мени.
Тачно је да ни о крсној слави, ни о бројаници, ни о још ко зна колико данас заступљених појава не пише у Светом Писму, али:
1) Свето Писмо није једини ауторитет православне вере, ту је и Свето Предање
2) Не може свако по свом личном нахођењу да тумачи Писмо, негирајући ауторитете Цркве
3) Вера је жива кроз историју и различито се пројављује кроз локалне обичаје а и кроз животе људи свих времена, свих подручја
Само Свето Писмо потрврђује значај Предања. „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом. ( II Сол. 2,15 и слично: I Кор.11, 2; II Тим. 1, 13-14).
Црква је написала део Предања које називамо Свето Писмо, и за пуноћу тумачења неопходна је божанска благодат коју у Цркви и добијамо. Тумачити Свето Писмо, а одбијати смернице Цркве, слично је ситуацији у којој би болесник узимао лек не обазирући се на упутство за употребу, мешајући га са опасним супстанцама и уносећи га ван препорученог поретка, чак понекад убеђујући и друге да пију лек као и он. То је једна од омиљених замки нечастивог. Ђаво цитира Свето Писмо док искушава Господа Исуса Христа и намерно наводи погрешно тумачање истог (Мат. 4,5-6). Зар мислимо да ми сами можемо избећи ђавоље лукавство? Лична побожност не може бити никаква гаранција нашег правилног разумевања и тумачења Светог Писма.
Бесмислено је оголити веру од личног изражаја и отуђити је од живота заједнице. Вера живи кроз личности и заједницу. Вера кроз обичаје може спојити људе, и вера се кроз обичаје може сведочити. Погрешно је верске обичаје отуђити од вере, но потребно је разликовати сујеверје појединаца од Црквом благословених корисних навикâ и изразâ Православља. У њих се свакако убраја прослава крсне славе као настављање на Литургију, као израз љубави, гостољубивости и милосрђа; бројаница као средство за молитву али и подсетник на нашу веру, итд.
У Светом Писму не пише ништа ни о трансфузији крви, па је опет благословено то чинити, као израз самилости и помоћи. Нису ни дефинисани односи природе и воље у Христу, па су Васељенски сабори то учинили. Ни иконе се не спомињу, храмови, одежде, опела, итд, па опет, ето, кроз историју они сабрани у Христу (илити Црква), проналазе педагошке и светотајинске начине да се Богу приближе. Ако бисмо буквално и дословце живели сасвим као хришћани првог века, онда бисмо се прво требало одрећи и мобилних и интернета, јер, јелте, не пише ништа о мисионарењу путем њих. Али ови буквалисти-хришћани (или шта ли су већ) бивају најгласнији на интернету, док их међу живим људима, у живим односима, нема скоро нигде, јер се сматрају толико већим и бољим од свих нас, грешних.
Поменимо у молитвама заблуделе и залутале, јер страшно је острашћено тумарати по мраку и у слепилу покушавати задати ударац пријатељима које сматраш непријатељима, несвесно се препуштајући оном непријатељу од искона. Нема већег греха од гордости, матере свих грехова, и сваки који себе сматра већим и бољим, на погубном је путу. Тако да саветујем да се у препирке не улази, ни на интернету, ни уживо, већ да, доследно сведочећи Православље, радије прибегавамо смирењу, љубави и молитви. Иако не негирамо потребу и корисност разговора, вођеног у преданој нам Мудрости и Сили, знамо и верујемо да је наш најсилнији «аргумент» Васкрсли Христос, и да ће пре наших речи, макар и најмудрије биле, промену и преображај увек најбоље удесити и водити Свети Дух, Који је Дух Истине и Спасења.
Једноставно речено - ако волимо и молимо, више ћемо се у Бога поуздати и пустити да Он дела - некад кроз нас, но свакако прихватајући да ће у Својој Премудрости пронаћи и друге начине.
(Марко Радаковић)
Текст о смислу бројанице овде, а о начину прослављања крсне славе овде
Коментари