Две врсте славља

Почео је период крсних слава. Ако, хвала Богу.

Срби воле славља.

Ако бисмо се загледали само у ову премису, то и није толико лоше. Хришћанство јесте вера радосних. Треба се радовати животу, ближњима, Богу. На крају крајева, зато је у нашој Цркви толико празника и толико повода за радост.

Међутим, требало би појаснити шта се подразумева под молитвеним слављем.

Молитвена радост није исто што и срећа. Оне се, наравно, могу сусрести, али међу нама је сувише заживело виђење да славља нема без музике и обиља ића и пића. Зато нам је, поред осталог, тешко да посно прославлимо крсну славу.

Молитвена радост је достојанствена, она испуњава човека миром и задовољством, животом. Човек у тој радости може отпевати и тропар (црквену песму) и народну песму. Крсна слава се прославља иако је недавно у породици био смртни случај. Ако је човек тужан због губитка драге особе, не постоји разлог да се тропар не отпева и да се још усрдније не помолимо Богу. Јер Бог је потребан и нама, у туги, и нашем покојнику, у Царству небеском.

Потребно је, дакле, разлучити начине прослављања. Овим не поручујемо да је весеље некакав грех. Ко се радује Богу, радоваће се и ближњима. Нема ничег грешног, ни погрешног у томе да са њима запевамо.Проблем су недостатак блискости и недостатак мере и вере.

Данас славље често није прослављање Бога, Светог, живота, творевине, времена, често није ни радовање блискости пријатеља. Славља све чешће постају конзумација, а требало би да су захвалност, сусрет, радост, заједничарење. Литургија у малом. Царство небеско у малом.

Све је чешћа појава да младим људима не пријају модерни проводи, "изласци". Помисле да нешто са њима није у реду уколико им се не свиђа музика, нити разумеју такву идеологију забаве. Просто им то није природно, ни довољно. Желе нешто више, здравије, без прилагођавања или претварања. Желе да плешу кад им се плеше, уз песме које познају и воле, да се радују и да се осећају добро, али не зато што се то од њих очекује, већ зато што пребивају у блискости и љубави, у хармонији и лепоти. Желе да им за радост није потребан алкохол или други стимуланси, да се не осећају усамљено, иако нису као већина. И потребно је да знају да нису једини који се осећају као "црне овце", али већина то прећуткује или избегава да призна јер желе да буду прихваћени. Другачије виђење лепо проведеног времена (тј. провода) не би требало да буде табу тема.

Тако је и са крсним славама и осталим прославама црквених обичаја. Они почињу у Цркви, на Светој Литургији, па се онда преносе у домове, у породице. Црква, са својим службама и обредима, нипошто није нека допуна кућне журке.

Додатна је тема: Срби воле славља али морамо се запитати колико то славље пуца из радосног срца, а колико је то често својеврсно бекство од стварности замаскирано поштовањем обичаја.

Многи размишљају: лепше је певати, него плакати. Боље је лудовати ноћу, него заиста полудети у друштву у којем је тешко преживети и борити се за бољу будућност.

Не, ја не нипошто не осуђујем људе који дозволе себи та световна славља. Искрено их разумем. Био, прошао. И схватио да је таква утеха кратка и варљива.

Истина је да је некад боље плакати, него певати. Јер се у плачу боље суочимо са стварима које треба да променимо да би радост била трајнија.

Нема ничег лепог ни трајног у томе да будемо пијани толико да не контролишемо своје поступке, да будемо гласни и бахати јер је то постало модерно испољавање среће.

Ако ћемо чинити лудости, чинимо оне храбре, пожртвоване, смеле лудости. Померимо горње границе онога што ми јесмо, ма шта други мислили о томе.

Бити луд на начин на који већина са смешком очекује да ћемо бити луди – то уопште није лудост. Пасти ниже, ни то није лудост, него слабост, или пројава сопствене немоћи и несвесни вапај за помоћ.

Будимо заиста луди и променимо свој живот на боље.

Нема веће лудости него успротивити се самом себи.

Пронађимо праве и трајне разлоге за радост. Пронађимо праве ствари у животу.

А права ствар нису ни луда журка, ни много новца, ни усиљена физичка лепота, ни превелико друштво, ни помпезна славља.

Права ствар је задобити Божију благодат, те имати мир у себи и вољене људе око себе.

Но, јасно и разумљиво, и даље су наши људи најрадоснији уз најближе, на најлепшим поводима, и даље Богу захвале, и не забораве ни оне не толико радосне.

(Марко Радаковић)

Филм на ову тему: овде