Све више ме
привлачи добра књига, све више одбијају друштвене мреже. Не мислим да се
повучем али има нечег стално љутог, незадовољног, нездраво циничног, надменог
по овом интернету. Нисам ни ја био имун на то, упетљаш се, као мушица у мрежу.
Брецаш се ако се ко с тобом не слаже, очајаваш због неправде у земљи и свету -
док мимо интернета не чиниш ништа конкретно да то промениш. Навикнеш да млатиш
прстом, "скролујеш", тражећи нове дозе свих оних "хормона
среће".
Наново се заљубљујем у природу. Има нечег светог, смирујућег у
звуковима, мирисима, бојама природе. Ваздух је свеж, лепше дишеш, уместо
сијалице обасјава те сунце, уместо журбе за "срећом", ти просто
живиш.
Враћам се дугим разговорима, не нужно дубоким, још ређе
филозофским или теолошким. Причаш са људима о њиховом дану, месецу, слушаш
њихове анегдоте и ситне или крупне проблеме. Пијеш с њима кафу, размењујеш
рецепт. Шта је живот без људикања?
Радујем се предстојећем посту и богослужењу. Богослужење нас
враћа Богу, и себи самима, и другим људима, и природи. Дужина и тон служби као
да поручују: успори, ослушни, препусти се Животу, не гуши себе пролазним
морањима, не стварај од ситних препрека велики стрес. Протреси ти себе, исплачи
душу ако треба, али нека то буде плач животан, плач за Животом, а не њарење за
неважним тричаријама. Од сувише играчака ка којима хрлимо, које гомиламо,
заборавили смо како је диван полет и надахнуће саме игре.
Живот је, у сржи, једноставан и леп. Ми га компликујемо.
****
Из једне емисије "Питање пастиру" с радија
"Благовесник", запамтио сам шта је испричао свештеник. Каже, једном
ме је син увредио и повредио. Нисам ништа рекао, отишао сам да шетам по селу.
Шетао сам покушавајући да га разумем, да докучим шта га је нагнало да тако
ружно о мени мисли, шта је погрешно схватио по некој својој слабости или у
својој младости и незнању. И себе сам преиспитивао иако за ту саму оптужбу
заиста нисам био крив. У ствари, три сата сам шетао док није повреда почела
мање да боли и док му нисам опростио. Није био у праву али син ми је, мој је,
волим га. Већина родитеља то тако доживи и тако се с тим бори. Па ако ми, људи,
овако наопаки и често никакви, толико радо опраштамо својој деци, зар неће Бог?
Бог Који је Љубав? А људи у грчу, страху и ужасу од њега! Тако да, склањајмо се
и бежимо од греха, али ако и сагрешимо, немојмо се ужасавати Божије казне но
одмах к Њему, што пре, једва Он чека да се измиримо.
"Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште
хљеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви,
зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш
небески дати добра онима који му ишту?" (Mт. 7, 9-11)
Данас сам имао једну од оних ситуација у саобраћају кад су милисекунде у питању али се извучеш и ти, и остали учесници. Наизглед банални моменти непажње који могу коштати живота. Некад и није до људи, приликом силног ветра гледао сам како дрво пада на пут испред мене. Вероватно је и већина вас искусила слично. Не нужно у саобраћају. То су они подсетници колико је живот, у ствари, крхка ствар. Мислимо да га ми поседујемо и контролишемо, а истина је да нам је дариван, ничим га нисмо заслужили, и само можемо најлепше и најкорисније што умемо да га трошимо. Да тај дар не протраћимо. Да учинимо све што можемо да чувамо, како свој, тако и туђи живот. Али у суштини, овоземаљски живот је тако слабашан, непостојан, кад бисмо то заиста знали и схватали, не бисмо се до његовог краја ниједном, ничим погордили.
Ко зна колико нас је пута Бог заштитио од ове или оне претње, од разних левијатана, непријатеља душе и тела, демонских насртаја, невоља, искушења, болести и страдања, а тек од нас самих и наше непромишљености... и ко зна зашто некад и допусти да будемо повређени.
Бог нам је дао живот, наслеђем прародитељске природе сви, без
изузетка, умиремо. Само Он је то променио и само Он нам може дати да и по смрти
живимо. Без Њега остајемо прах, згариште, нисмо ништа више од трена, од сенке
која прође и нестане је.
Сећајмо се смрти и никад се нећемо гордити. Гледајмо ка Живом Богу и заљубићемо се у истински живот. Дубљи живот, који се простире мимо тренутака. Онај који нам је у Њему и по смрти обећан.
А ничим га ми нисмо заслужили, напротив. Ако ћемо по заслугама, заслужујемо да нас Бог заборави и да нас нестане. Но велика је и несагледива Божија милост и љубав.
"Господе, шта је човек да га се сећаш и син човечији да га походиш!?"
****
Ако човека нешто може заиста да порази и уништи, то је
препуштање ништавилу. Не говорим о нихилизму као филозофији, но заиста о давању
себе ништавилу и бесмислу. То се дешава кад човек, изморен животним напорима и
трагањима, борбама и искушењима, спољашњим и/или унутрашњим – он просто запита:
„Чему све?“ и убеди себе да одговор не постоји. Да је све залудно, од рођења,
до смрти, да је све сенка илузије, да је живот лаж и радост бајка. Тиме се срља
и у безбожје јер у таквом виђењу Бога или нема, или је крајње незаинтересован
за нас, свакако се негира и Његов план и Његова љубав. Постоји једна добра
мисао која вели како је највећа превара сатане управо у томе што нас је убедио
да он не постоји. Јер ако нема ђавола, нема ни Бога, а неће ђаво никад више
ликовати због своје победе но кад човека убеди да га Бог не воли или да му не
жели добро. То је сатана учинио приликом првородног греха, приказао је Бога као
непријатеља који спутава човеков лични напредак и уживање у животу. Што се
средина поста ближи, често су искушења најсилнија. Није зато случајно што је
Црква одредила да се тада сећамо Часног Крста Господњег. То је подсетник да је
и Сâм Христос страдао и да се чинило свима као да га је Отац напустио. Но у
највећем страдању управо је и потребно да се отргнемо од служења ништавилу, и у
највећој патњи неопходно је да негирамо бесмисао, у супротном, он ће нас заиста
и обузети и надвладати. И тако је Бог Син из љубави узео људску природу,
поставши Богочовек - савршени Бог и савршени Човек, и имајући људску природу, он
ју је отргнуо из канџи бесмисла, таме, ада, избавио је људе од смрти и
празнине. Суочио се као Човек са ништавилом и поразио га. То је срж Васкрсења
Христовог – победа живота над смрћу, наде над безнађем, љубави над
равнодушношћу и злом. И зато се клањамо Крсту Господњем, симболу који је
парадокс, означавајући и највеће могуће страдање и највећу могућу победу. Но
спасења нема без прихватања Крста. Човек мора узети свој крст и поћи са
Христом. Мора прихватити своје страдање и изнети га до краја. Допустити Светом
Духу да му даје снагу, признати да је Христос Пут, Истина и Живот, и кретати се
ка Очевом Царству, кушајући већ сада плодове тог Царства. Свима који су
поклекли желим нову храброст и нек не сумњају уопште, нису сами. Сви падамо и
вапијемо Богу за помоћ, а некад Он утеху и снагу даје и преко других, нама
сличних људи.
Боримо се јер алтернатива не постоји, другачији избор је смрт,
апсолутни пораз. Што је много страшније него сабрати се и наставити даље,
молећи Бога. Наше је да не одустајемо и да се не препустимо хладноћи ништавила,
но стално да вапијемо за Смислом, Љубављу и Надом.
Коментари