Спознаја свог греха

У време поста, док се човек бори са собом, својим мислима, чулима и хтењима, док покушава да ухвати богослужбени, евхаристијски ритам и „заплеше“ уз њега, понекад се видик избистри и јасније спознајемо нешто што је раније било дубоко сакривено. Првенствено говорим о препознавању својих грехова, а потом и о жељама које су често потиснуте или искривљене, некад и изопачено претворене у грех, због нашег кукавичлука да се с њима суочимо. Не морају то нужно бити велике спознаје, оне које драстично мењају живот, али итекако могу. Богу сам до Неба захвалан на свакој од ових спознаја, јер велика је благодат ако си удостојен да схватиш у чему грешиш. Као да ти је дошапнута једна смерница куда да боље наставиш пут. И опет, не бих рекао да ми схватимо сами од себе, но, како каже свети апостол Јаков „Сваки добри дар  и сваки савршени поклон одозго је, силази од Оца светлости, у којег нема изменљивости ни сенке промене.“ ( Јак. 1, 17) Ми, људи, ми се мењамо, крећемо се ка Ономе по чијој смо слици створени. Али Он, Савршен, Сушто Светло, иако то нисмо заслужили, само из очинске љубави нас обасјава, да боље видимо где смо, да јасније препознамо какви смо.

Много је тешко објаснити човекова осећања, мисли и стањâ кад дође до спознаје о свом греху.

 У први мах је поражен, разочаран сâм собом, обесхрабрен, почне да преиспитује своју прошлост и садашњост до детаља. Покушава да се посматра туђим очима, у светлу спознаје греха који је носио, којим је тровао и којим је вређао Бога, себе, друге. Као кад се човек након пијанства бори да реконструише низ догађаја, но будући да је био опијен, није сигуран шта се заиста десило а шта је била његова уобразиља а шта је сасвим заборавио. Истоветно и сваки други грех делује на човека. Омами га, опије, човек није ни свестан да је под његовим утицајем, и као кад најгори пијанац понавља како није пијан, тако и највећи грешник не признаје ни себи, ни Богу, ни другима да у томе греши. Он заиста не види да греши, препуштен и сасвим припојен греху, толико да грех не сматра грехом но саставним делом своје личности. Ово сазнање, ова спознаја: „грех нисам ја“, то је несагледив дар Божији. Као кад се изгубимо у страном граду и добри људи нас  упуте како да најлакше дођемо до одредишта - само је овде одредиште наш вечни живот.

 Нема веће смернице ка Рају но кад препознамо да је врелина под нашим стопалима исијавање пута који води ка паклу.

И то је следеће што човек осети, тај дар Божији. Просто је разоружан, посрамљен толиком Божијом љубављу. Свестан колико је грешио не проналази логично објашњење зашто му је Бог толико тога дао. Зашто је прошао са тако мало последицâ својих дела, зашто су уз њега људи који га и тако наопаког воле, зашто је задржао здраво тело или разум, но ако је и нешто од тога изостало, он види како свакако има времена да промени свој живот на боље. Зашто му је Бог то дао? А онда неизвесност: како ћу бити бољи?

Тада ступа на снагу нада. Јер осим што се надамо у Царство небеско које ће у својој пуноћи тек доћи, исто тако имамо наду да Царство небеско Бог може с нама изградити и данас, у нама и око нас. Довољно је да ми то желимо и да смо одлучни да се боримо. Бог тад сигурно помаже.

Тада долази до борбе, тешке, оне најтеже која постоји,  али и најлепше. „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају.“ (Мт. 11, 12) Свака борба са грехом, борба за врлину, то је херојски подвиг. Веома је важно да од ове борбе никад не одустанемо. Постоје грехови које је лакше и они које је теже напустити. Важно је да их посматрамо као наше промашаје, а не тек наше преступе, иако и то свакако јесу. Но много помаже уколико ствари не посматрамо јуридички, правнички. Почетни стадијум вере види Бога као Судију, грехове као преступе а врлине као труд за који ћемо бити награђени. И нормално је да човек то овако разуме на почетку, и ја сам то тако схватао. То чак није ни погрешно виђење, све и јесте тако, али то је формалан изглед, то је само обрис,  који може досвести до формалне борбе. А формална борба не даје увек ни добре резултате, ни садржајан живот. Временом схватимо да је Бог првенствено Отац Који нас воли, да је наш грех лутање странпутицама и удаљавање од Смисла; уништавање, скрнављење себе и наношење бола и себи, и ближњима и нашем Оцу. Много је силнија и смисленија борба против греха ако нас мотивише љубав према Оцу. Ако смо загледани у љубав којом нас љуби, осетићемо срамоту што својим грехом по тој љубави пљујемо. Тад гледамо циљ и толико волимо циљ, да смо неуморни и након хиљаду промашаја, јер он је заиста вредан сваке наше борбе.

Родитељ би, рецимо, учинио све да спасе своје дете. Не би му сметало да милион пута падне, посрне, буде повређен, испљуван, понижен; не би одбио да уложи последње атоме своје снаге, па и да умре не би ли спасио своје дете. Јер велика љубав никада неће одбити да се бори. Она помера границе издржљивости, упорности; некада – из перспективе модерног света – велика љубав превазилази границе здравог разума.

Волимо онда Царство небеско колико и своје дете, па и више од њега. Ма колико многима ова мисао била тешка, чак и саблажњавајућа, Христос ју је изрекао (Мт. 10, 37). Где је Христос, ту је и Царство небеско. Кроз Њега је постало све што је постало и без Њега не би било ни нас, ни наше деце, нити би икаквог односа између нас било мимо границâ смрти. Будући да је  Логос Божији, Он даје Смисао свему. Поједностављено, не смемо волети децу више но Смисао, ни децу више но Пут, Истину и Живот.  Не смемо се ни због деце усидрити у свом греху, не смемо ни тренутно без њих заборавити да у Богу не постоји вечан растанак. Исто тако, и ми без деце, не можемо ни на трен помишљати да је наш смисао у рађању и васпитању деце јер би било дрско и помислити да смо ускраћени за друге и другачије Божије благослове.

Одлутао сам у писању, дешава се.

Дивни су парадокси и апсурди Православља, те човек и у Светој Тајни Покајања може плакати и очајавати, и уједно се радовати и надати; може темељно да се загледа у своју прошлост, и осети благодат Божијег опроштаја сада, те уложи наду у будућност. Ту је садржана и вера у Бога Који види, чује и помаже, нада у стварност обећаног Царства небеског. Ту је изнад свега љубав ка Светој Тројици, људима око нас али и здрава љубав према себи, себи који препознаје и умножава Божије дарове, који се смирено ставља у служење другоме и бори се до смрти и најдивнијег Сусрета.

(Марко Радаковић)