Увек
ће бити најважније шта Бог мисли о нама. И јесмо ли пред Његовим Лицем.
Никад,
никад човек то не сме да заборави.
Бог
види нашу душу, познаје срце, види све што смо били, што јесмо и што можемо
бити.
Он
нас је саздао, без Њега не бисмо били.
Он ће нас у Онај Дан препознати као Своје или
ћемо Му бити непознати.
А
људи, људи могу да мисле ово или оно. Могу да нас воле или не воле. Не боримо
се ми за људску наклоност. Ми људе волимо, у њима препознајемо Христа, и
свакако да бисмо желели да и они воле нас, но ако нас и не воле, то не мења оно
ко смо. То не може умањити нашу срж.
Умањити
нас може само наш грех. Узвисити нас може само Добри Бог.
Туђе
мишљење о нама нас не чини ни већима, ни мањима.
И
ово би требало чешће понављати, усвојити, живети.
Туђе
мишљење о нама нас не чини ни већима, ни мањима.
Тек
у Онај Дан ћемо спознати своју величину, но она нам и тада неће бити важна. Те
категорије се Тамо чак ни не примењују. Све се мери тиме колико смо близу Бога.
Близу Љубави. Колико смо топло грлили ближње, колико је туђих суза пало на наше
раме, колико наших суза на стопала Христова, колико смо се пута сагнули да
другима раскрчимо пут, колико је слатко језик захваљивао Богу и срце љубило
живот.
А
људи као људи, склони су другачијим мерилима, не замеримо им, не љутимо се на
њих. Некад је добро и не обазирити се на
њих. Као по причи из „Старечника“, кад је монах по послушању игумана вређао и
хвалио покојнике на гробљу, а они одговарали нису. Тако и ми имајмо свест да
остајемо увек исти, као ти покојници, вређали нас или хвалили, важно је да
будемо будни и трезвени над својим животом и да у ономе што јесмо чекамо
васкрсење мртвих и живот будућег века.
Неопијени људском славом, ненаружени њиховим увредама. Важно је ко смо пред Богом и пред својом савешћу.
(Марко
Радаковић)
Коментари