Живимо у ери
која сувише наглашава значај туђег мишљења. Друштвене мреже томе много
доприносе. Људи су све више склони да своју вредност граде на основу онога како
их други доживљавају. Ово је огромна грешка.
Православни
своју вредност граде првенствено у односу на Бога. Уколико се полази од здраве
вере у Доброг и Блиског Бога, човек упоредо изграђује и унутрашњу вредност, те
је свестан ко је и шта је, иако крајњу одлуку препушта Њему. Свакако да је хришћанину
важно да га и други људи прихвате и воле, заједништво је један од основних
начина како пројављујемо и јачамо веру. Али хришћани не би требало да туђе
мишљење сматрају мерилом себе, мерилом својих поступака, изгледа, речи, итд.
Православни хришћанин зна да су сви људи грешни, он први. Зашто би, онда, себе
равнао према непостојаним мерилима и мишљењима? Равнаће себе по камену темељцу,
Васкрслом Христу, и свему оном што је говорио, чинио и што Он Јесте. „Сваки
који верује у Њега неће се постидети.“(Рим. 10, 11)
Велики страх
од људи, њиховог мишљења или делања, показује велико неповерење према Богу,
кукавичлук и маловерје. Више ће нас упропастити сâм страх него други људи.
Показатељ тога су небројени свети исповедници и мученици који су истрајали у
свим страдањима и напослетку придобили Царство небеско. И можда још већи број
оних који су се Бога одрекли зарад тренутног олакшања и одрекли се тиме вечног
живота и себе самих.
„Страшљив
човек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.“ (Приче,
29, 25). Ловци врло добро знају шта је замка, знају где и како да је поставе и
обраћају пажњу да се и сами не повреде. Човек који се сувише плаши живота,
других људи, непредвиђених околности, заиста као да сâм себи поставља замку и
сâм себе лови, остајући онеспособљен за живот.
Упркос
актуелним „спиритуализмима“ и постмодерној идеологији, не може човек сâм у себи
црпити сав свој смисао. Човек има природну потребу да своју вредност, смисао,
идетитет гради у односу на спољашњи извор – ми знамо да је то Личност, Бог.
Особа придаје највећи ауторитет ономе чему придаје највећи значај. Сходно томе
и мисли и дела. Зависно шта је (или ко је) на врху пирамиде вредности, особа ће
се највише плашити управо тог ауторитета, јер ако га изневери онда се, на
извесни начин, и особа сама руши. Сасвим сагласно Христовом поређењу: шта
сматрамо да има највећу вредност, ту смо и ми, и то постајемо ми - „где је
благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 21).
Ми служимо
ономе чега се плашимо. Зато Библија и свети оци често истичу важност страха
Господњег. „Страх Господњи је почетак мудрости“ (Приче 1, 7). То није тек страх
од Бога као страшног Судије, већ страх од тога да не изневеримо љубав којом нас
Он први заволе, да не превидимо смисао, порекнемо извориште оног што јесмо и
што тек можемо у Њему бити. Хришћанин који се мишљења људи (ма ко они били),
више плаши од „мишљења" Бога Живог, нека озбиљно преиспита своју веру.
Нека се запита шта је њему највредније и где он тренутно живи: на уснама
људским или у Телу Христовом? Да ли је он оно што други мисле да јесте, или
свој идентитет гради по томе колико је волео и умножио од Бога поверено?
Христос је
све наше узео на Себе (осим греха), те је страдао, што од туђег мишљења и
сплеткарења, то и од њихових увредâ и ударацâ, напослетку је узео на Себе и
мучну и страшну смрт. Као слободан, Он је могао то све да одрекне, да допусти
страху да преовлада и да људском послужи више него божанском. Могао је, али
није, јер је људско приводио божанском. Кроз Своју смрт дарује нам живот и
указује да кроз страдање долази спасење. Ми, који се називамо Његовим именом,
хришћани, у Њега смо се обукли на Крштењу. То значи да следимо Његов пут,
носећи свој крст. Подразумевамо да нас неће увек сви волети, али нама то није
ни потребно. Његова љубав засењује сваку људску. Сама могућности да Његовој
вољи служимо је несагледив дар. Кад бисмо видели само призрак колико је
узвишено Богу служити, увидели бисмо колико је апсурдно такву благодат губити
зарад страха или обзира према ситним, мрачним људским жељама, речима или
делима.
„Богу се
треба покоравати више него људима.“ (Дап. 5, 29)
„Господ је
мој помоћник, и нећу се бојати; шта ми може учинити човек” (Јевр. 13, 6)
„Ако је Бог
с нама, ко ће против нас?“ (Рим. 8, 31)
„Јер сам
уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни
садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи
одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рим. 8,
38-39)
„И који се
год у Те уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од Тебе
беспутно.“ (Пс. 25, 3)
„Јер стоји у
Писму: Ево полажем у Сиону Камен крајеугаони, изабрани, драгоцени; и ко у њега
вјерује неће се постидети.“ (1.Пт.2, 6)
„...и
познаћеш да сам ја Господ, и да се неће осрамотити они који мене чекају.“ (Иса.
49, 23)
Коментари