„Они ће ми је
узети!“
„И радије ћеш је
тако држати, него што ћеш се играти са њима?"
Долазе две
девојчице и питају могу ли узети још лопти из сале. Гледам, у дворишту шест-
седам лопти на двадесетак ђака. Пре само шеснаест година, кад сам ја био ђак,
на одмору су скоро сви ђаци школе, нас 150, јурили и шутали једну празну
конзерву месног нареска.
Деца нису крива,
она прате обрасце понашања својих родитеља и околине.
Знам да сваки период има своје изазове и да овај наш није најгоре, ни најужасније. Али време
јесте тешко и бојим се да долази још горе. У борби за опстанак, људи су
заменили тезе и у материјалним добрима почели да виде циљ. Од много посла немају времена да правилно васпитају децу. Препусте их модерним направама:
мобилним телефонима, компјутерским игрицама, интернету, итд. Здраву и нормално
развијену децу возе у колицима некад и до шесте године, јер је родитељима мрско, немају стрпљења да их држе за руку, вежбају у труду и - стрпљењу. Деца
немају од кога да уче о стрпљењу. И како онда да постану вредна, ако родитељ
нема времена ни жеље да са дететом ради? Пошаље га на ову или ону секцију, овај
или онај спорт, али њега ту нема. Али зато уме да захтева напредак и награде.
Наравно, изузетака
је било и биће, има добрих родитеља који ускладе своје време са дететом и
активностима које деца обављају без њих, јер треба их и оспособити за свет. Али
некад, познајући породичну причу, човеку се учини да неки људи рођену децу
третирају као ставке на рецепту за срећан живот. И као да им је тај рецепт
споља издиктиран, па нису задовољни како су ствари испале.
Деца нису ту да би
нас чинила срећним. Нису ту да бисмо ми испунили неку биолошку, друштвену, па
ни духовну сврху. Деца су ту да се воле. Да због њих патимо и страдамо. Да нас
нервирају, и да нам буде тешко и криво кад смо строги, али да и тад знамо да је
то због њих. Своју децу, нажалост, још увек немам, али нећу их сигурно уклапати
у своје планове и комплексе.
Многи родитељи,
због гриже савести, купују деци гомилу потребних и непотребних ствари и
играчака. Нарочито ако је реч о разведеном брачном пару. Па често чујете: „Мој ...
нема шта нема од играчака“. То није добро. Чему ће се онда радовати? Није
суштина у стварима, већ у тој радости. А највећа је радост ако дете осети како
је родитељ радостан уз њега.
Није чудо што деца
делују као себична, нестрпљива, насилна и повучена. Одузмите особи љубав или
јој поклоните неку рогобатну замену љубави, и она ће се осећати неиспуњено и
несрећно.
На крају, све ово
узмите с резервом, ово је покушај да дођемо до узрока, али нисам ни стручњак,
ни родитељ да бих могао срочити нека правила за добро васпитање детета. На
крају крајева, свако дете захтева своја правила, јер је свако дете јединствено
и посебно.
Времена су тешка, и сви се трудимо да породици пружимо највише што можемо. Али у том труду не смемо заборавити да је највреднија ствар - љубав.
Марко Радаковић, 2018.
Коментари