Промишљања

 

Кад ме живот заковитла у веома тешке тренутке, па помислим да нема човека, да је нада далеко, и да Бог ћути на молитве, увек се на крају појави светлост.

- Јави се неки човек, од кога се нисам надао, пројави се као ближњи.

Отвори се шанса, као да су се врата изнебуха створила на зидинама затвора и - понуде излаз.

Насмеје се Бог на сав мој гнев, на сав мој очај и каже да ми опрашта јер сам маловеран. Па ме прибије на груди, топло, незаслужено, и каже ми: "Идемо опет. Посвађаћемо се ми још хиљаду пута, a ја ћу ти опростити и милион пута. Идемо опет. Устани. Истераћемо ми своје."

И смешта ми крст на леђа, а ја крст носим, носим, док не онемоћам, па се опет запитам да се Бог није прешао, да ми кичма не прсне, да мој крст не склизне и не падне на моје сапутнике, да се не откотрљамо скупа у ништа...

- А онда се јавим неком човеку, иако се он томе није надао...

 

****

Проћи ће и овај дан, седмица, година, време пролази брзо. Гледаћемо како деца постају одрасли, добијају своју децу, како наши пријатељи седе, жалићемо што драги људи умиру и што се свет вртоглаво мења и не чека нас да му се прилагодимо. Нећемо се ни окренути, а доћи ће час да сведемо рачуне, осврнемо се назад и сагледамо шта смо урадили, јер напред више неће бити ништа до ли велико питање.

Боже драги, већ сад знам како ће некадашњи проблеми деловати ситно... Како ћемо намештати горке осмехе кад се сетимо нервозе због делова за ауто које је одавно распарчано, како ћемо се смејати своме страху или зазирању од ситних људи што су се наметали као већи од нас...

Али највише се плашим тих пропуштених избора, речи које нисам имао смелости изговорити драгим особама. Плашим се труда који нисам уложио због другог. Плашим се сваког покрета или уздаха, сваке речи и поступка којим сам учинио да се неко осећа лоше због мене. А ја тренутно радим и молим се са децом, и тако ме је некад страх себе самог.

Проћи ће и овај дан, седмица, година. Плашим се, да све што на крају будем имао да кажем не звучи као:

"Отело ми се!

Омакло ми се!

Као погрешно изговорена реч, живот ми се омакао! Ето, тако ми прође, измигољи се, ишчезе!

Рећи ћу то боље, одрадићу другачије, пречујте ово, сад знам шта ми је чинити!"

Али нема боље. Нема другачије.

Имао си најбоље и једине шансе да урадиш све што си могао.

Проћи ће и овај дан.

Запамтимо то.