Неумереност у алкохолу је све учесталија појава у нашем друштву која неретко доводи до разарања породицâ и уништавања човековог организма и психе. Алкохолизам порађа породично и свако друго насиље, да не спомињемо и саобраћајне удесе. Често води и до наркоманије, криминала па и самоубиства.
Свето Писмо
не осуђује алкохол као такав, чак наводи и неке његове добре стране. Вино се у
периоду Старог Завета користило и као принос у богослужењу (Понз. 14, 22). Вино је чувано у храму и послуживано за
већину верских и световних трпеза. Било је саставни део јеврејског
гостопримства, гозбе на Пасху и сахранâ. Алкохолно пиће, дакле, није забрањено,
будући да се може користити на радост и здравље, те псалмиста истиче да ће вино
развеселити срце човеково (Пс. 104, 14-15 и слично Проповедник 9, 7). Царевима
је било забрањено опијање, будући да су имали велику одговорност и потребу за
трезвеношћу, док је свештеницима из сличних разлога није било дозвољено да пију
за време службе у храму (Приче 31, 4-7). Вино је спомињано у благословима као
дар који даје Бог (Пост. 27, 28) и често има метафоричко значење,
представљајући уопштено Божије дарове (Амос 9, 14). Осим вина, у Светом Писму
се помињу и друга алкохолна пића (сикер, итд.).
„Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“, вели апостол Павле (1. Кор. 10, 31). Христос је претворио воду у вино на свадби. Чини се да је и Сâм пио вино (Мт. 26, 29; Лк. 7, 34). На Тајној вечери нам је предао заповест да пијемо Вино и Хлеб који су Његово Тело и Крв. Вино је имало медицинску употребу, што је поменуто и у причи о милотивом Самарјанину, те је и Христу на Крсту понуђено укисло вино које је служило као анестетик. Христос често користи вино и виноград као метафоре, и то у позитивном контексту (о новом вину у старим меховима, о винограду и виноградарима, наставља се на Исаијину слику Царства небеског као добре гозбе од чистог и цеђеног вина - Иса. 25, 6 итд.) Многи су након силаска Светог Духа на апостоле њихов занос и необично понашање протумачили као пијанство (Дап. 2, 13).
Библија
категорички осуђује зависност од алкохола и пијанство, скоро 70 пута (што
буквално, што метафорично, говорећи о опијености).
„Пијаница и
прождрљивац осиромаше и спавалица се у крпе облачи.” (Приче 23, 20 и слично
Иса. 5,11). По Библији, Ноје, тада најбољи од људи, први је који је нашао начин
прављења вина, но је био заваран његовом јачином и утицајем, те се опио и легао
наг (Пост. 9, 21). Ово приказује опасност коју алкохол може да има, ни најбољи
нису имуни на његов утицај. Често је напијање ликова приказано као начин да се
они онеспособе (Књига о судијама).
Апостол
Павле упозорава: „И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се
испуњавајте Духом“ (Еф. 5, 18) Пијанице убраја у оне које неће наследити
Царство Божије ( Гал. 5, 19-21). Као хришћани не смемо да дозволимо да ишта
овлада нама (1.Кор. 6, 12). Свето Предање ће неумереност у пићу
препознати као један од смртних грехова.
Алкохолизам
се сматра болешћу, и у нашој земљи је то трећа болест по броју оболелих, одмах
иза кардиоваскуларних болести и тумора. Особа постепено постаје алкохоличар,
попије са друштвом чашицу, две, три, свиди јој се осећај омамљености, некада и
самопоуздања које при том добија. Али што обилније и чешће пије, све више расте
толеранција организма на алкохол, те је потребно све више пића да би се човек
напио. Временом почиње да трује цео организам, због чега се јављају друге
болести (висок крвни притисак, ослабљен срчани мишић, импотенција, итд.). Због
утицаја на мозак долази и до психичких оболења, што доводи до нездравог односа
према породици, друштву и себи самом. Негативан ефекат алкохола на мозак
неретко доводи и до епилепсије.
Као и већина
болести зависности, алкохолизам је покушај да се надомести недостатак смисла у
животу. Човек се под утицајем алкохола осећа омамљено, тренутно боље, у тим
моментима лакше прихвата стварност. Из наше перспективе, могли бисмо рећи да
нису нужно несрећни људи алкохоличари, јер нама се чини да су имали и лепо
детињство и „сређен живот“, но се човек ода пороку. Али колико ли је само људи
који су, чини се, имали диван живот, па се опет осећају испразно? А није ли
неиспуњеност облик несреће? То је, опет, зато што нису спознали ону радост на
коју Христос позива, и душа осећа жеђ за „водом живом“, но се напаја са
погрешних извора. Уместо са Чаше Спасења, прилази чашама пропасти. Под утицајем
алкохола, човек може постати оруђе у рукама демона.
Наде увек
има. Против греха, а пре тога – за Царство Божије, не бори се једну седмицу,
месец, па ни годину, за то се бори деценијама, читав живот. Они огрезли у
алкохолизам осећају страст према укусу пића али и према осећају опијености,
временом осећају као да им је трезвеност терет, а опијеност да им пружа осећај
слободе – иако је, у ствари, обрнуто. Они зависни од чашице, просто, морају
сасвим да престану да пију. У овој борби помаже пост, молитва – лична и
заједничка, Света Литургија и Причешће.
Не постоји
потреба, како су неки протестантски кругови учинили, да се Причешће спрема од
неког сока не бисмо ли тиме помогли онима који се боре против зависности од
алкохола. При Светом Причешћу количина вина која се куша је незнатна, кашичица,
да бисмо зарад тога мењали и вековни поредак и однос према Причешћу. Причешће
је лек, ако бисмо другачије приносили Дарове, онда бисмо оставили слободу да се
тумачи како може бити отров (Боже сачувај).
Осећања
празнине, очаја, несигурности, усамљености, страха не могу се исцелити пијанством, они се кроз алкохол привремено отупе, а у
ствари само продубљују, а неретко се преобликују у агресију и депресију. Речју,
обликују се у претњу да се уништи и алкохоличар и они око њега. Та
неиспуњеност, та паника због свог или туђег живота, туга и безнађе, све то
исцељује Божија благодат кроз усрдне молитве и Свете Тајне, кроз љубав ближњих,
кроз упоран лични труд, а он захтева да особа буде вредна и доследна. Она мора
да прихвати проблем, да би могла да га реши. На састанцима алкохоличара при
упознавању особа каже своје име и призна „ја сам алкохоличар“. То је сасвим у сагласју са православним виђењем: од признања греха почиње
покајање и промена (преумљење). Но није довољно само признати себи да имаш
проблем, потребно је укључити драге људе, признати њима своје грешке и затражити
опроштај. Неопходно је изградити одговорности јер алкохоличар, често под
утицајем пића, бежи од сваке врсте обавезе или је испуњава крајње неодговорно.
За изграђивање одговорности неопходно је имати посао, можда и хоби, свакако
физичку активност. Ми православни имамо и одговорност одласка на богослужење,
лично молитвено правило, ходочашћа такође помажу, да не спомињемо дела
милостиње, итд. У све ово свакако треба укључити и стручну медицинску помоћ,
будући да делиријум тременс и уопште психо-физичко одвикавање од алкохола може
бити шок за тело и психу. Уколико неко наш има проблем, највише помаже, на
почетку, разговор без осуђивања и искрена пажња, без осуђивања, да би та особа
прихватила проблем и потражила помоћ и на другим местима. Овде је, разуме се,
потребна и доза опреза, из наведеног разлога што је алкохолизам често повезан
са агресијом.
Живимо у
друштву где је алкохол лако доступан и пожељан у скоро свим приликама.
Пијанство се посматра као одраз мушкости или начин да се неко уклопи у друштво
- што је погрешно. И док, видели смо, алкохолна пића нису сама по себи „грешна“ или штетна, па чак у умереним количинама могу послужити и као
лек, неумереност и зависност од њих може нанети много штете човеку и онима око
њега. Потребан је опрез, будност, и наша реакција ако видимо да ми или наши
најближи клизе у алкохолизам.
Марко
Радаковић
Ако је
некоме помоћ потребна може се обратити и Земљи живих ОВДЕ.
Прича на ову
тему: Момак са клупе
Коментари