Повраћам испод стола у дискотеци.
Опет.
Киселина ми нагриза усну дупљу. Смрди. Сви плешу, скачу, вичу, окрећу се
око мене, док тонем у вртлог.
Осећам нечије руке.
Помажу ми да изађем напоље.
Видим како ме пролазници гледају с презиром, подсмехом или жаљењем.
Неки ме и поздрављају, величајући моје пијанство због којег не могу
нормално да стојим, ни ходам.
Доводе ме до неке клупе. Пријаће му ваздух, кажу.
Завучена је клупа, неће га нико приметити, нека одспава.
Причају као да нисам ту.
Зуји ми у ушима.
Седим наслоњен на неко храпаво дрво. Да ли се то другари свађају ко ће да
остане поред мене?
Утонуо сам у сан.
Кад сам отворио очи, није било никога. Чујем ударање баса у даљини. Склапам очи.
„Лоша ноћ, а?", буди ме глас. Врти ми се у
глави. Видим неког момка како седи поред мене. У руци држи пластичну чашу пива.
Просечан неки тип, скроз просечан.
„Што си се толико напио?", упита.
„Рођендан ми је. Занео сам се.", полако долазим себи. „А и шта ће ми разлог?"
„Свако пије због неких проблема. Па, бар у толикој количини."
„Хе... Не, ја пијем, ето тако... Због друштва. И зезања."
„'Ајде!?" Мајмун је циничан, нисмо ми ортаци да он са мном тако.
„Да, бре. Нисам неки јадник да пијем због проблема. Мени ништа не
фали."
„Баш ништа? Имаш све?"
„Не...Мислим... Нисам нешто богат, и то. Али имам довољно новца. Факс
решавам на време. Имам своје друштво. Нађе се и покоја девојчица..."
„Ја пијем јер сам уморан...", рече он и нагну чашу.
„Их, уморан. Од чега уморан...?"
„Не знам... Све је некако... Плитко, површно, Данило, на то се све своди."
Пљунух на земљу.
„Откуд ти мени знаш име?"
„Рекао си ми.", насмеши се просечни тип.
„Зашто толико пијеш? Чега се плашиш?"
„Зато што ми се пије, шта? Каква су то питања? Ко си ти уопште, ајде шетај." Ћутао је.
„А колико често си пијан?"
„Скоро сваки викенд, али то је моја ствар и то је нормално, већина то тако, млад сам, треба мало да се иживим."
„Аха, да ли мислиш да је нормално зато што се већина тако понаша?"
„Не због већине, то је... знаш... нормално."
Тип ме гледа тупо, помало очајно. Наставља тихим гласом:
„Неки пију да забораве тежак живот или да не мисле на непознату, мрачну будућност. Те ствари плаше... Ужасавају. Толико да нећемо ни себи ни другима да признамо, него... Чашица."
"Није да ти апстинираш нешто, а?"
"Не, па ја по искуству и причам."
"Живот није сјајан, Боже мој!", помаже ако мало стојим, устао сам, мало крв да проради. Можда и није лоше да неко нешто прича, да пробам да се отрезним мало.
"Није ни битно да ли ће тежак живот као такав престати, битно је да човек живи као да се бори за јасан и племенит циљ. Битно је да он има контролу над својим животом, а не као да живот њега бацака, бесмислено, као што ветар носи кесу. Осећам се као кеса, ето, то је. Фали ми смисао... И храброст да га тражим."
„Слушај... Јаране. Ја сам ти мало супијан за тако дубоке разговоре.",
тип ми иде на живце. „А и ја немам толико тежак живот, тако да је твоја теорија
глупост."
„Јеси ли срећан?"
„Јесам."
„Јеси?"
„Да, бре, срећан сам."
„Лажеш.”
„А јеси ли ти срећан, фацо?"
„Не."
„Не? А и види се." Зуји ми у ушима и мути ми се вид. Ипак сам сео. Вече је пријатно,
прохладно. Омладина свуда. Пролазе и моје другарице, али не виде ми лик, будући
да седим у мраку са овим чудаком.
„Поздрав, девојкеее!", викнух промукло.
„Хеј... Дане, јеси ли то ти?", пита Сара.
„Ја сам!"
„Јеси ли добро? ", покушава боље да ме види.
„Јесам! Ти, јеси добро?"
„Саро, хајде, пожури!", зове је њено друштво. „Пусти га, бре, видиш да је...", начуо сам како тихо негодују. А слатка је Сара. Штета што је јасно рекла да смо само другари. Кажем ја мом саговорнику:
„Видиш... ? Могао бих ти набацити неку од Сариних другарица... Па да ти буде лепо. Уместо што мени овде кукумачиш!"
„Ти имаш двадесет три. Напунио си данас.", рече он. „Шта мислиш, да ће
се прилике, ето, саме од себе наместити, а ти ћеш се понашати као незрели
клипан док све дође на своје!?"
„Шта...не, не, ја се...."
„Погледај се. Мислиш у том стању да нађеш ту твоју фину девојку? Можда си
је вечерас могао упознати да ниси исповраћан. Можда је било боље да доведеш себе у ред, унутра." - ту он показа своју главу, па свој грудни кош, ваљда мисли на срце.
„Чуј ме, варошки гуру... Немој ти мени да говориш како да живим свој живот, јел'
знаш!?", дрекнух промукло. Мука ми је. „Ниси ми
мајка, ја... Знам шта радим."
„Извини. Просто сам уморан, знаш. Све је плитко, страшно плитко, ето, попут
ове чаше у мојој руци."
Мени се заврте у глави. Затварам очи, све постаје сулуда вожња у луна парку, али његове
речи јасно чујем и као да сваку управо пред собом видим. Он наставља свој
монолог:
„Као да љубав није љубав. Није постојана, чиста, широка и дубока, попут
океана. Оно што називају љубављу је прљаво, мало купалиште где се улазак
наплаћује људским достојанством.
Речи волим те не изговарају се са топлином и
страхопоштовањем, као молитва. Те највеће речи треба да буду чуте кроз дела –
често уснама прећуткиване, а делима узвикиване. Волим те се
изговара сувише често, лакомислено, лажно и беспотребно. У мраку улице, на
задњим седиштима кола. Љубав се претвара у безличну и нејасну ствар. Смештају
је у профане песмице, туђе цитате и глупаве симболе у порукама на мобилном
телефону. Ма није то љубав, то је њена промискуитетна и лицемерна сестра.
Пољубац и додир остали су се претворили се у чисто телесну ствар. Тело и
новац, ето на шта сводимо себе и друге. На задовољства.
И сводимо се на материју коју у себе уносимо, Данило, био то алкохол или дрога.
Неспутани секс. Понашање које ми сами не контролишемо. Живећу да мени буде
савршено лепо. Радићу да мени буде лепо, волећу да би мени било лепо, хе, али
не иде тако. Не можеш и све и одмах, и само за себе. Лепота коју би да пригрлиш
исти трен и срећа коју би да осетиш одмах, по наруџби, све то прође чим се
растрезниш. Тада видиш како људи које сматраш пријатељима из тебе извлаче живот
и како те жене које тобож волиш ни не поштују. Не мари нико за тебе због оног
што јеси, већ због оног шта пред њима глумиш. Постајем патетичан. Низак, прљав,
лош глумац. Стављам маску, да бих био одвратан као остали јер се плашим да ће
ме у супротном одбацити. А ја хоћу да будем другачији, хоћу, само ми се чини да
немам с ким. Све се изопачило, све се посматра из једне перспективе, само са
гледишта сопствене користи.
Пријатељство данас није толико на цени. Поверење је смешна реч. Искрен
осмех реткост. Трезвеност је скоро немогућа, мучно је све то гледати трезвен.
Скромност је будалаштина, пожељна је амбиција. Вера се гледа као идеологија идиота. Важан
је новац, веза, интерес, пожуда, гордост, похлепа.
Некад ми се чини да су праве вредности људима потребне, као што нам је
и вода потребна. И ја тражим ту реку, знаш? Да утолим жеђ. Али
мислим да је та река пресушила.
И сад ходам коритом негдашње реке, жедан величине. Жељан дубине, ширине,
постојаности. Жељан топлине, да ме угреје; светости, да ми пружи смисао... Све
је некако ситно, плитко, уско, непостојано, хладно. Па и ми сами. Као да се
препуштамо и сви такви постајемо.
Тако сам усамљен. Шупаљ. Јечим ништавилом, а не желим. Желим да грлим неког ко је са мном једно биће. Желим да могу да кажем пријатељу како ме боли душа, а да ми се не подсмеје или каже како претерујем. Желим да имам неког да с њим плачем. Смејати се могу са било ким, а с ким ја да плачем?
Зато пијем, друже, пијем и празним чаше да угасим жеђ, јер река је
пресушила.
Пијем, знајући да ни чаше нису дубоке.
Све је плитко.
Попут ове чаше у мојој руци.
Попут моје разочаране душе.
Само сам уморан, ето, то је све. Тако сам уморан."
*******
Будим се у својој соби. Напољу дан. На екрану
мобилног телефона стоје цифре 15:18.
Малаксао сам, имам грчеве у стомаку. Главобоља, мучнина. Типичан снажан
мамурлук. Последње чега се сећам биле су речи:
„Тако сам уморан“.
Превијам се по кревету сатима. Неколико пута
отрчавам до ве-цеа и враћам се као поражен у кревет.
Ко је онај тип са клупе?
Сетио сам се оних мојих другарица које су пролазиле док смо момак и ја
причали. Написао сам Сари поруку преко мобилног, питао сам да ли га се сећа и
да ли зна ко је он. Убрзо се зачуо звук нове поруке.
Благи ужас ме је преплавио кад сам прочитао поруку:
„Седео си сам и деловао тужно. Није било никог другог, само ти. Да ли је
све у реду?“
Тако сам уморан.
Заиста уморан.
Марко Радаковић
Сличне приче: Дечак са дрвеном руком
Коментари