Док сам јутрос
код мојих у дворишту испијао кафу, до мене тромо дошета стари пас и сручи се на
леђа, јасно указујући која га места сврбе и где да га почешем. Чешкао сам га, а
он је тихо испуштао звукове задовољства, био је и помало комичан, очигледно га је
много сврбело. На крају је устао и полизао ми руку у знак захвалности. И тад
сам закључио: Боже драги, колико задовољство и милина може човека да преплави у
томе што је показао једноставну, наизглед безначајну пажњу овом створењу –
колико је леп осећај кад и куче учиниш сретним! И то не због неке гордости што,
ето, ти си неком помогао или учинио, но због задовољства јер ти је Бог дао и
саму могућност да другоме нешто олакшаш и улепшаш, и што кроз своје делање
можеш да с њим делиш његову срећу.
А колико ли је узвишеније чинити добра људима! Зар
не узимамо здраво за готово Божији дар нама, да Њему следујемо и безусловно
дарујемо своју пажњу, време, труд другима? Учинити другог радосним, има ли шта
веће? И има ли ишта ужасније него у себичлуку повредити или занемарити другог
човека? Јасно, некада и у љубави повређујемо, то најбоље знају и разумеју
родитељи кад кажњавају своју децу, но морамо сви научити да нисмо овде да
живимо увек срећно, но увек смислено. Та се лекција најбоље научи кроз страдања,
но ако је добро научена – тријумфује радошћу.
Завршићу речима Светог Филарета Московског: „Јер,
када праштамо, онда се нама прашта, када дајемо, онда добијамо, а када умиремо,
онда се рађамо за живот вечни.”
Коментари