Бог јесте једини који може донети коначни суд, но наше ћутање је некада
више пројава кукавичлука, млакости и препуштања духу конформистичког времена
него што је сведочење Христовог „не
суди“.
Ма колико имали одговорност да не дижемо камење на сваки преступ или
грех (јер далеко од тога да је ико од нас савршен), толико није добро отићи у
другу крајност по којој ништа није грех и све је то у реду. Јеванђеље описује
колико је Христос бранио грешнике и прилазио им јер „не требају здрави лекара,
но болесни“. Али пуна су Јеванђеља и прекорâ упућених и свештеницима, и
апостолима, и народу. Уморио сам се од понављања да Христос није био ни
идеалиста, ни хипик, ни политички револуционар, но Спаситељ, Реч Божија.
Имати критичку свест не значи аутоматски и бити склон осуђивању.
Као верујући православни хришћанин веома
озбиљно схватам све дарове и могућности које ми је Бог дао. Ако имам критичку свест, као један од Његових
дарова, нећу је сигурно одбацити да не бих повредио преовлађујуће идеје друштва
у којем живим.
Долази време где је све теже слободно говорити и мислити. Хришћанство,
на жалост, није изузето од последица
тзв. CANCEL културе. Чим не говориш оно
што већина жели да чује, или оно што није најшире прихватљиво, у опасности си
да будеш оптужен за осуду, мржњу, мрачење, национализам, итд. И оцрковљени
људи процењују особе зависно од тога
која им (духовна) титула стоји уз име,
колико су медијски попраћени, колико је популарно тако размишљати у датом
тренутку, због чега им се лучи извесна доза допамина јер виде општу
прихваћеност (лајкове), на мрежама и ван ње. Критичка свест скупчана уз здраво хришћанско промишљање често остану
занемарени. У почетку су то били постери
са коментарима „Амин“, сад се почиње са нечим што делује мало сложеније, али
суштина остаје сасвим иста. Објави се фотографија, вест или предавање неке
духовне личности, а у коментарима сложеније написано „амин“ и „Господи
помилуј“. Ми, верници, сами себи и једни другима потврђујемо
побожност тиме што се слажемо са популарним.
Ако сам писао теолошке текстове, нисам их писао зарад „амина“, но да
друге подстакнем на размишљање и делање. Не морамо да се слажемо, то знају
многи са којима се не слажем, па смо свакако пријатељи. Црква смо, нисмо секта.
Разлике мишљења су дозвољене, чак и пожељне, јер нас богате, отварају видике. У
успоменама видим колико сам многе ставове променио захваљујући томе, и нека
сам, јер је промена ишла у бољем смеру.
Тачно је, не судимо. Али не морамо ни склањати поглед и избегавати било какав дијалог или
противљење ставовима, ето, да се не би неко узбудио ако му кажемо да сматрамо
да није у праву. Ако кажеш да се Православље противи хороскопу, ти си фанатик
који пропагира мржњу. Не пропагирам
мржњу, но мисионарим Православље које нема заједничких тачака са веровањем у
унапред уцртану судбину и погађање
исте. Ако кажем да је нека медијска
личност неморална, то не значи да позивам на каменовање, но да жалим због лоших
узора и имам апсолутно право, па и
одговорност да критикујем исте.
Како ли би опстали сви пророци у овом добу где те сматрају злим ако зло
назовеш злом? Треба ли да ходамо слепи, неми, глуви и глупи не бисмо ли
удовољили прохтевима лицемерних који се
сматрају морално надмоћнима?
Потребно је да се сви смиримо и да «не падамо у ватру». Потребно је да
не мрзимо грешника али грех треба
омрзети свакако. Требало би да чешће говоримо о врлини али не смемо да
игноришемо стварност и последице греха.
Данашња омладина, рецимо, нема
испољену ту мржњу према греху, због чега су и стид и срамота све мањи, некад
и изопачени. Данас је срамота ако је
неко сиромашан али није срамота ако је неко промискуитетан, он(а) се «зеза».
Зато што и у васпитању ови модерни «толерантни» родитељи све мање презиру грех,
а све више воле материјално. Умањивањем страхоте греха оставља се простор за рачуницу,
за «гледање кроз прсте», и грех се све мање назива грехом. У почетку се назива
слабошћу, онда лошом навиком, на крају животним избором који нико не сме да
критикује. Као да ми немамо поколења која долазе за нама и која треба подучити
добру и злу, а по Христовом речима.
Као да не смемо рећи детету: да, он је богат али то је богатство неморално
стечено, и као такво оно не значи ништа, само те кроз њега тама поједе.
Или: да, она је популарна, али зато што
угађа туђим ниским страстима, понижавајући себе, она је за њих производ, а не
особа; држи се људи који те воле због тебе и кроз њих пронађи своју величину.
Но, не, то су све осуде. То се прећути.
Страхота греха се умањује и пропорционално култ греха расте.
Грех је најразорнији кад се ни у чему не види. Тада може да се рашири, окупира човека који ни не препознаје да је, у ствари, болестан и не бори се. Прихвати грех као своју природу и напослетку се сасвим препусти тами и смрти.
Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост а од светлости мрак, који праве од горкога слатко а од слаткога горко. (Исаија 5, 20)
Марко Радаковић, slika Sin - Sergey Kirillov)
Слични текстови Кривица, покајање..., Грч греха, Грех као промашај, Ако је Бог љубав, зашто кажњава
Ми смо остатак "старог" начина размишљања и делања, бунили смо се и дизали глас јер смо добрим делом имали оне пре нас на које смо се угледали и били нам мотивација. Нове генерације то немају, делом јер немају толико развијену свест о друштву и историји, њихово сагледавање стварности почива на егу. Њихова слобода се окреће око њих самих, самим тим није пуноћа слободе. За њих је историја њихова успомена на друштвеној мрежи, а будућност корачање ка њиховом индивидуалном успеху, популарности, богатству. Они се буне само кад неко њих лично нападне, док им је осећај заједнице и колективног бунта поприлично стран. Не може група нарциса покренути никакву промену у друштву јер друштво их је пре тога убедило да су тако проклето битни и самодовољни.
Коментари