Део одговора нам је дат у
посланици Јеврејима Апостола Павла: „Сине мој, не занемаруј карање Господње,
нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога
сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима.
Јер који је то син којега отац не кара?” (Јевр. 12, 5-7) Божја казна, дакле, ту
је увек као пројава очинске љубави, на нашу добробит и спасење.
Али, зар пакао није казна за
грех? Зар та казна није од Бога?
Грех је наше слободно
удаљавање од љубави, Бога, смисла. Кад се удаљимо од извора топлоте осетимо
хладноћу, кад се сакријемо од светла, доспемо у таму - то нису толико казне од
Бога, колико последице наших одлука. Није нужно Бог тај који кажњава, Он се
само не намеће, остави нас једно време да тумарамо по мраку који смо сами
изабрали. Да није Његове милости и љубави, остали бисмо ту вечно. Неки и
остану, упркос тој љубави. Од греха треба бежати не толико због страха од казне
или због страха од последице, од греха се склањамо јер смо стврени за добро,
вечност, праведност. Грех нас не занима, он је а-мартиа, промашај (циља,
љубави). То је као да питамо: зашто људи не желе да падају и ваљају се у
прљавштини? Па јер то боли, не можемо и не требамо много да поднесемо, створени
смо за чистоту и усправан ход ка циљу. У Библији се понавља мисао да је брак
слика односа човека и Бога, јер оба односа се темеље на слободном избору,
слободној љубави и дубокој повезаности личности. Не варам жену, али не зато што
ме је страх да ћу бити разоткривен или кажњен, већ зато што је волим, ценим све
што имамо и не осећам потребу да улудо протраћим велик дар због непотребног
себичлука. Тако исто не желим да "преварим" Бога. Захвалност и љубав
ме спречавају. Грех не треба сагледавати тек као преступ или прекршај за којим
следује казна, већ као пројаву незахвалности и као удаљавање од Смисла и
Живота, те су логичне последице: усамљеност, страх, очај, чамотиња, и
напослетку смрт, она најгора, крајња. Супротно томе, плодови љубави су радост,
надахнутост, храброст, снага, мир и живот вечни у Васкрслом Христу.
"И ко чује моје ријечи и не вјерује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет. Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан." (Јн. 12. 47-48)
Коментари