Манипулатори не морају увек да буду људи који су носиоци неког ауторитета, то су особе које врло самоуверено посматрају друге сходно својој „правичној“ визији шта би та особа требало да ради или каква би требало да буде. Постоје манипулатори који су свесни своје манипулације, то чине плански, систематично, свесно глуме. Постоје они који су толико убеђени у своју самоправичност да ни не увиђају своје покушаје да друге претворе у начине да њима буде боље. Толико су убеђени у то да су правични да не могу објективно да посматрају ни себе, ни друге. Често се крију иза идеологије, морала или религије које прилагођавају себи, још чешће представљају себе као жртве. И то је, бар по мом искуству, најчешћа карта на коју манипулатори покушавају да играју. Испричају своју тужну причу, и покушавају да набију другом осећај кривице јер, ето, њих тако правичне повређују, или зато што повређују идеал/договор/ „љубав“ по којем би требало обоје да се крећу. Манипулатори често имају своју визију љубави или договора у којој су други дужни да дају више но они (било да је реч о романтичној, породичној или пријатељској вези), иако то никада тако не доживљавају, будући да своје прецењују а туђе потцењују.
Често пренаглашавају своју повређеност и негативне стране саговорника. Ако њихова жртва нема развијену самосвест и здраву критичку свест, врло лако пада под утицај те мелодраме. А то је онда коло без краја, што си више послушан манипулатору, то га више учвршћујеш у убеђењу да је он у праву, а ти да грешиш ако не плешеш уз музику коју он свира. Не морају сви ови елементи бити укључени, рецимо, неко ће играти само на карту кривице, најчешће шеф који те никад неће похвалити али ће те често убеђивати да не радиш посао довољно добро, иако радиш и више но што треба. И онда се ти стално осећаш како ниси довољно добар док ти он не исплаћује прековремени рад. Тако је и у осталим односима. Неко други ће више играти на карту сажаљења, као она лисица из цртаћа са Томом и Џеријем. И тако даље.
Неко ће рећи, можда су заиста повређени, нису сви људи једнаког сензибилитета. Родитељи знају како да реагују кад дете плаче само да би манипулисало (рецимо, кад неће отац да га носи ) и знају да реагују кад је озбиљна ствар. Тако бисмо требали и код одраслих да препознамо "плач", да ли је искрен потрес душе или повреда саможивог ега?
Шта је најважније чинити ако се сусретнете са манипулатором? На првом месту је потребно да останемо хладне главе. Никаква мелодрама, суза или љутња манипулатора нека не утиче на наше емоције, или бар не дозволимо да се то види. Ви знате ко сте, невезано шта други мисле или тврде, они не одређују вашу вредност. То је снажна самосвест и оличење зреле личности. Вероватно знате и ко је и какав је манипулатор, па макар вам и био драг, знате да је за његово добро неопходно да препозна своје границе и поштује туђе. Тиме ће му се смањити илузија о сопственој битности и тиме му се помаже да и он развије здраву самосвест. И чувајте своје границе, оно што ви јесте. У љубави према другом је у реду жртвовати се, осим ако се та жртва не узима здраво за готово, злоупотребљава и не бива враћена. То не значи да треба да престанемо да волимо те особе, но треба да их научимо лекцију о границама, што због нас, што због њих самих.
Хладне главе износимо суве аргументе у којима манипулатора и себе видимо као личности једнаке важности, способности и одговорности. Сви манипулатори често пренагашавају туђу одговорност и обавезу, а занемарују своју. Често минорним стварима који су они учинили придају већу важност него великим стварима које су учинили људи око њих (обрнуто је кад су грешке у питању, туђе су неопростиве, њихове су омашке). Тако да техника поређења помаже. Зашто би твој бол био гори од мог, зашто би твој труд био важнији од мог?
Пожељно је да током тог разговора не будете сами, да буде присутна нека трећа особа, она која није подложна тим манипулацијама, а опет довољно блиска обема странама да њено присуство не буде чудно. Нека само ћути, није битно. Јер манипулатори имају потребу да што више људи убеде у своју визију, а кад спојите све раније наведено са особом која би објективно то посматрала, манипулатор може да се осети као да је ухваћен у лажи. Могуће да тек тада и открије да је то све време била лаж којом је и себе и друге заваравао. У идеалним условима, ово супротстављање манипулатору нећете вршити сами, већ са другима који су решили да ствари поставе на своје место.
Све ово је много отежано кад је реч о члану породице који је, може бити, заиста болестан. И сасвим је посебна тема уколико је то све плод деменције, када би требало приступати ближњем као болесном и то све приписивати болести. Иако се чини да те ствари нису повезане, често су депресивне особе склоне манипулацији, најчешће играјући на карту (само)сажаљења, те бисмо их требали усмерити ка стручним особама да им помогнемо и да оне помогну себи и нама.
А по питању осталих случајева и свакодневице, па, некад је добро и пустити другима да мисле да манипулишу вама (ову сам мисао чуо). То, у ствари, није лагање, но излажење у сусрет туђим „бубицама“. И то чинимо само док није напорно и док не нарушава наш интегритет. А изненадили бисте се колико је делотворно једно просто, добронамерно: не. Само то. Без икаквог образложења. Без икаквог пркоса, љутње, али и без икаквог страха или претераног обзира према туђој реакцији. Једно јасно, мирно: „Не.“ Или „Нећу.“ Живце спашава. А многима и живот. Јер некад је најбољи начин да ућуткамо манипулатора управо показивање колико нам је мало стало до његовог мишљења о нама и његовог мишљења о себи, и генерално до његовог мишљења.
Коментари