Манипулација

 

Увек је боље учинити оно што је исправно него то избегавати због обзира према туђим осећањима, били нам то партнери, пријатељи или родитељи. Нека мисле да је изостанак слепе покорности исто што и недостатак поштовања, тиме само себи стварају терет. Нама можда посредно стварају притисак и то само ако прихватимо да плешемо уз њихову музику. Ако игноришемо, изостаће и покушаји манипулације јер ће увидети да они немају смисла. Или неће, али кога брига? Човек не сме да сведе себе на емоцију, уме да буде погубно. Треба да реагује хладне главе, не сме да дозволи да ико икада манипулише њиме. Па Бог нас толико поштује да не манипулише нама, а ми да показујемо покорност човеку склоном грешкама? Био нам родитељ или дете, човек је. И то је оно Христово, када каже да ко воли родитеља или дете више него Њега, није Га достојан (Мт. 10, 37). То јесте грех, када нам члан породице постане идол или божанство. Никако.

Ако нас неко воли, неће нам стављати окове. Ако их ставља, не воли нас, но своју идеју онога ко ми треба да будемо. И тој особи је онда потребно растрежњење. Боље и да буде повређена него да остане утврђена у улози туђег божанства. Немогуће је удовољити свима. Никада нигде никоме то није било могуће. Не може човек очекивати да се сви његови најближи слажу са свим његовим изборима. Тога нема, нити ће бити.

Стварајмо свој живот. Не прихватајмо привидно лакши начин, не наседајмо на приче о "сигурности". Боље страдање у слободи него (тобож) сигурност без слободе. Боље се усудити због љубави него страховати од живота. И не треба заборављати да је Бог ту. Био, прошао. Да ли сам био гладан - јесам. Да ли сам зажалио - ни на један једини трен. Била је то најлепша глад у мом животу, лепша од многих ситости. Тако да - живимо свој живот, јер је сувише величанствен и полетан да се заустави, да му се сасеку крила због обзира према икоме. Треба летети.

2

Једна од најбаналнијих, а уједно најпогубнијих лажи којима се служе људи у игри манипулације јесте „махање шаргарепом“. То је оно  вечито  правдање очигледне манипулације уз објашњења: „Ово је само док ме не унапреде“, или „Ово је само док мој муж/жена не реши то и то“, итд. Људима је лакше да се убеђују како трпе и прихватају туђе насиље зарад неког већег  циља (јер манипулисање јесте облик насиља). Манипулатори то свакако (п)одржавају, па често обећавају наивнима неки напредак, корист, помоћ, промену ако би, ето, за сад пристали на то да буду послушни и  мирни, некад до граница  издржљивости, и по питању захтева и по питању трајања ове нездраве покорности.

Не заваравајмо се. Ако вас неко не поштује због вас самих, због ваше личности, без обзира на ваше звање или спољашње околности, без обзира на корист коју од вас има, тај вас неће поштовати макар се сви проблеми у свету решили, макар му били и надређени. У најбољем случају може да нема никакве користи од вас и да вас сматра небитним и непотребним.  Ако сте активно укључени у  „систем“ који тренутно дозвољава и негује манипулацију, макар у њему и привидно напредовали, увек  ће неко манипулисати вама. То је зато што сте то већ дозвољавали и тиме ставили осталима да знања да пристајете на таква правила игре. Оно што је још горе, и ви сами то прихватате као норму, па престаје да вам буде проблем да манипулишете другима. „И мени су то радили, да бих ја могао другима“. Не. Потребно је прекинути круг или бар изаћи из њега.

Све чешће се срећем са том појавом у околини, међу ближњима. И поновићу опет, лековито је и спасоносно да мирно изговорите „Не.“ Па реците себи и другима: Видим да ми млатите мрквом пред очима, да се издајете као добротвори који би да ми почешу леђа ако, ето, ја почешем ваша, далеко већа и сврбљивија. Ви имате своје рачунице, ја имам своју слободу. У слободи се поштује  човек пре интереса. У слободи се напредује због квалитета, а не кроз познанства; у њој се воли због оног ко си, а не због оног шта другима можеш да учиниш. Ви имате своја правила игре, ја играм слободно јер ми се не свиђа ваша музика. Претварате форму у свог слугу, ја сам заљубљен у смисао. Кочите напредак док себе издајете за жртве, а мене за претњу. И јесам претња, бар за вас, јер ако марљивост,  разум, некад и људскост нису смештени у ваше кутије, други могу претпоставити да они и нису ваша заслуга – а то би било страшно за ваш его или напредак каријере. Да не спомињемо колико туђе „не“ може да одузме привилегију неупитне битности.

Јасно, и раније сам говорио о разлици између разумног послушања и слепе покорности, менторства и манипулације. Без здравог послушања се не може, ни у породици, ни на послу, ни у Цркви. Без учитељâ и добрих вођâ се не може, такође. Али мислим да бисмо сви могли без условљавања, психолошког насиља и омаловажавања.

Додатни је проблем што су људи често условљени материјалним опстанком, па трпе манипулацију. Незадовољство расте, претвара се у гнев или депресију, често се оде у пороке, породица трпи, па треба подвући црту. А камо лепе среће да смо сложни (као што нисмо) па да се више заузмемо за права радника али и подршку онима који у породици трпе ове и сличне  форме насиља.

Дакле, препознајмо мркву кад нам је гурну пред нос и, ма колико гладни били, радије потражимо други начин да живимо. Иначе нећемо много одмаћи кроз живот, нећемо се много здраве хране најести, и умрећемо као нечије товарне животиње. Но. Сто људи, сто ћуди. Видим да многима то и одговара. (Марко Радаковић) 

Текст на исту тему овде