Лазар као слика свих нас

Догађај Лазаревог васкрсења је показатељ да је Христос васкрсење и живот. Ко верује у Њега, живеће ако и умре, и сваки који живи и верује у Њега, неће остати мртав. (Јован 11, 25-26). Треба чешће да се задубимо у значење овог празника. Лазар, човек попут нас, боловао је и умро, био сахрањен по свим обичајима, био мртав четири дана, тело је већ почело да му трули и заудара, најближи су туговали. Христос се заплакао, потресен тиме колико је смрт, у ствари, неприродна јер она није оно што је Бог наменио човеку. Био је потресен колико људи пате због ње јер је цела творевина подложна смрти; потресен што је и Његов пријатељ то осетио, и други осећају трагедију смрти оног ког воле. И тада Христос чини да мртви оживи, показујући заиста да је Он Живот. Указујући свима нама да смрт нема последњу реч. Дајући нам наду у поновне сусрете ако се крећемо Њиме као Путем.

Људи су данас толико прихватили смрт да им је страна идеја о покојнику који оживљава, чак их и плаши. Да би се изборили са својим болом или са самом страхотом умирања оних које воле, постало им је лакше да смрт прихвате као непобедиву чињеницу. Победити смрт значило би победити природу саму, а данашњи свет сматра да је природа непобедива – можеш само прихватити да се крећеш по њеним законима. И истина је, заиста је истина, да човек не може против природе, сведоци смо да се то често завршава катастрофама. Али човек ни не треба да ратује против природе, већ, поштујући је, да је надилази, да буде уз Оног Који је сву природу и устројио, Који је и допустио да због људског греха смрт уђе у природу, смрт  као последица удаљавања од Живота. Ми смо призвани да природу узносимо Животу. Ми смо призвани да се не предајемо смрти. Призвани смо чак и док умиремо да одржимо чврстом наду да смрт није крај – ни за нас, ни за друге. Призвани смо да се боримо за живот и да сведочимо Живот. Хришћани су сведоци Живота, борци за Живот, и то онај  који превазилази границе овоземаљског. Са тако чврстом вером су умирали свети мученици, знајући да је смрт привремена, трен, уснуће; знајући да је и овај живот само одсјај оног живота који је Бог наменио онима који воле. И тако се нису одрицали пуноће живота зарад тренутних, пролазних задовољстава; нису се одрицали Христа Живота ни зарад овоземаљског живота (у којем ће, свакако, пре или касније наступити смрт).

Шта је за нас  Лазарева субота? Само дан у који дочекујући Цвети носимо врбине гране, или учвршћивање нашег поуздања да ће нас Христос ословити именом и рећи: „Изађи!”?

Срећан празник свима. 

Сличан текст: Лазарева субота - тумачење





Коментари