(Исто у видео формату овде. )
Из описа у Јовановом Јеванђељу видимо да је Христос био близак са Лазаром и
његовим сестрама Маријом и Мaртом (које спомиње
и Лука у десетој глави). Христос је често боравио у њиховој кући. Били су пријатељи. Марија је била
она која је помазала Господа мирисом и обрисала Његове ноге својом косом. Ово не значи да она треба да се поистовети са
„грешницом“ која је сузама опрала Христу ноге, а коју спомиње Лука 7, 37, а која тамо нема име. (И исто тако, не
постоји разлог да се та грешница поистовети са Маријом Магдаленом). У ствари,
Јован Маријино помазивање спомиње као опште познат догађај, а у његовој нарацији се
дешава након Лазаревог васкрсења, и описано је у 12. глави.
Сестре шаљу гласника који Христу
говори: „Ево болује онај кога волиш.“.
Овде је јасно да су послале гласника
управо с чврстом вером да Христос може да га исцели. Није само обавештење, већ и скромна молба за
помоћ (нешто слично
како је и Богомајка рекла „Немају вина“).
Христос је чуо вест и каже да та
болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу.
Овде видимо да је Он вло добро знао шта ће да се деси.
„А Исус љубљаше Марту и
сестру њену и Лазара. Па кад чу да је болестан, тада остаде два дана на месту
где беше“ – Јован објашњава да је Исус искрено волео
ову породицу, да би отклонио сваку сумњу како није отишао к Лазару, ето, јер је
био равнодушан, или што Му није било стало. Волео их је све али ипак није одмах отишао ка
њима, но је остао ту још два дана. Неки тумачи објашњавају да овим показује да
као Бог, ничим није условљен, па ни пријатељима. А већина у овоме види Промисао
и намеру да се кроз Лазареву смрт, или боље рећи, да се кроз васкрсење Лазарево, прослави Син Божији. Прославио
би се тиме што би јасно указао на то да Он заиста јесте Месија, али и ово ће
бити један од важнијих разлога зашто ће доћи до завере и плана да се Христос
убије. Иначе у Јовановом Јеванђељу Христос често кад говори о свом
прослављању говори управо о смрти и васкрсењу, али и о начину како се прославља
Отац.
После два дана Христос каже апостолима: "Хајдемо опет у Јудеју", а они пак: „Рави (што значи учитељу), Јудејци су
тражили да те каменују, па зар опет идеш тамо?“ Јован тај покушај
каменовања објашњава у претходној глави: хтели су да Га каменују сматрајући да
хули јер говори за себе да је Син Божији. И апостоли се питају: зар је сигурно
да се вратимо тамо? А Христос одговара:
„Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се јер
види светлост овога света, а ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у
њему“. Шта
он овим поручује? У оно време, човек који планира посао или путовање, учиниће
га док је дан, знајући већ када се смркава, када пада мрак, и тад му је јасно
да не може много тога учинити, ако може ишта. Христос зна да још увек „не пада
мрак“, још увек има времена да безбедно оде к покојнику. Он овим поручује: час који ми је Отац одредио
још увек није дошао и до тад могу да се крећем и да делам, али кад тај час дође
пашћу у руке непријатеља.
Ово каза и потом рече: „Лазар,
пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим“
Апостоли кажу : „Ако је заспао,
устаће“, мислећи да буквално говори о сну, па им Он каже отворено:
„Лазар умре. И мило ми
је због вас што нисам био онде, да верујете, него хајдемо к њему“.
Онда Тома исхитрено изјављује да ће Христа пратити до краја јер је опасно у
Јудеји, па каже: „Хајдемо и ми да
помремо са њим“.
Смрт је спавање тела до васкрсења. Господ
смрт поистовећује са сном. Наша Црква има молитве којима се молимо за
упокојене, умирене, уснуле у Господу.
Сан је слика смрти, и то не само код Јевреја, од Хомера надаље, песници су
говорили о смрти и сну као близанцима. Смрт добрих људи је сан из перспективе
Царства небеског. ( О овоме се
говори и у Мт. 27, 52; Дап 7,50; 13,36; 1.Кор 7, 39; 11,30; 15, 6; 15, 8; 1Сол
4,13; 2 Пт 3, 4 .
Ово, дакле, не значи да „душе спавају“, као у некој несвесној коми до Другог
доласка, јер не би Христос рекао разбојнику на крсту да ће „још данас“ бити с
Њим у рају, итд.)
Христос долази кад је Лазар био четири дана у
гробу. По јеврејском веровању душа се три дана задржава код тела, покушава да
се врати, и Христос можда баш зато у четврти дан долази, да нема сумње да је то
неки случај повратка душе у тело независно од Христа.
„А
Витанија беше близу Јерусалима око петнаест стадија”. Стадиј је имао 185 метара, тако да је Витанија
била око 2 и по, 3 километра од Јерусалима, и зато Јован наставља „многи од Јудејаца беху дошли Марти и Марији
да их теше за братом његовим”. Он овде, у ствари говори о људима из
Јерусалима, међу којима је вероватно било и оних који су недавно желели да каменују Христа. Код Јована израз «Јудејци» (изузимајући кад говори у контексту саме
нације) углавном подразумева јеврејску
опозицију Христу (Јн. 1. 19). Дошли су многи да теше Лазареву породицу која је без
сумње била веома цењена. Период жаљења је био 30 дана.
„Кад
пак Марта чу да Исус долази, изађе пред њега, а Марија сеђаше дома.” Иде у сусрет због велике вере и љубави али и да би
избегла да тај сусрет буде у окружењу које Христа и не гледа најбоље, те да
може без икакве непријатности по њих, без суздржавања рећи што јој је на души. Марија је
остала кући, тачније „Сеђаше дома”. Кад је неко жалио, седео је на земљи (Јов.
2,13). Видимо да Марија није још ни знала да је ту Христос, Марта ће је касније
позвати.
Марта прилази и каже Исусу: „Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да
штогод заиштеш у Бога, даће ти Бог.“ Она исказује веру да је Христос могао исцелити
Лазареву болест, али индиректно она исказује веру да и сад може победити смрт –
„и сада знам, шта год заиштеш, даће ти Бог“.
„Рече
Исус: васкрнуће брат твој. Марта рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у
последњи дан.“ – Марта ове речи схвата као
врсту утехе, утврђивање у вери у
свеопште васкрсење мртвих, које је било живо код Јевреја на основу књиге
пророка Данилo 12, 2. ( Тада ће се пробудити многи који
спавају у праху земаљском, једни за живот вечни, а други за срамоту вечну и
прекор вечни.) Иако садукеји нису веровали у ово, фарисеји
јесу. Но Христос каже:
„Ја сам
васкрсење и живот, који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и
верује у мене неће умрети довека. Верујеш ли ово? – Рече му: Да, Господе! Ја
верујем да си ти Христос Син Божији који долази у свет.“
Овде требамо приметити „Ја сам“ – Его ими (грчки), што је указивање
на старозаветно име Божије, Јахве – Онај који јесте. Каже „Ја сам васкрсење и
живот“, а не „Ја ћу бити“, што је на извесни начин испуњење прорчанстава Светог
Јована да Царство Божије долази, и ето Га, ту је где је и Христос.
Марта „ово
рекавши, отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: - Учитељ је дошао
и зове те. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. Јер Исус не беше дошао у
село, него беше на ономе месту где га срете Марта.“
Ова тајновитост није толико учињена због страха од
Јудеја, јер Христос је већ рекао да иде по дану и свакако ће доћи на Лазарев
гроб, но из истих разлога што је и Марта отишла сама да Га сретне, да избегне
церемонијалност коју прилике и обичаји
захтевају, и искрено, присно прича са Христом. Но није
избегла пратњу:
„А Јудејци
који беху с њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо устаде и изађе,
пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онде. А Марија чим дође где беше
Исус и виде га, паде пред ноге његове говорећи му: - Господе, да си ти био
овде, не би умро мој брат.“
Ово су сасвим исте речи које Му је упутила и Марта,
што значи да су разговарале и дошле до истог закључка, Лазар не би умро да је Исус дошао. И видимо да Марија
пада пред Христове ноге, дакле, клања Му се, а Јевреји се никад не клањају обичном човеку.
„Онда
Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше са њом, потресе се
у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше: - Господе, дођи да
видиш. Исус заплака. Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше.а неки од њих
рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре? А
Исус се опет потресе у себи и дође на гроб. А то беше пећина, и камен лежаше на
њој.“
Велики Свети Јустин Поповић док тумачи ово каже
следеће: „Нема потресније чињенице од присуства смрти у човечанском свету који
је од Бога створен за бесмртност и живот вечни. Нема потресније ни за
Богочовека акамоли за човека. Над том чињеницом никада човеку није довољно
плакати и јадиковати. Ево, над том страшном чињеницом плаче и Једини Победитељ
смрти – Богочовек Христос. Толико је она страшна, и дирљива, и тајанствена.“
Христос се, дакле, потресао, због трагедије целог
људског рода која је јасно оличена у Лазаревој смрти. Ἐδάκρυσεν ὁ Ἰησοῦς. Заплака Исус. Овај стих који је, чини ми се, најкраћи у целом
Светом Писму указује на Христову људску природу. Као Бог, свакако је знао
да ће Лазар васкрснути, и свакако је видео далеко већи и шири план но што га
обични човек види, али као Човек, Христос
има осећања, и Он дубоко саучествује са
болом оних које воли, и погађа Га смрт вољених. Али ово је и показатељ да
после смрти ближњих није најбоља утеха: „немој плакати”, као да је плач грех,
јер није. Христос је плакао због смрти ближњег.
Видимо овде и злонамерност Јудеја који говоре: ето,
отварао је очима слепима, а није могао учинити да му пријатељ не умре.
„Исус
рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер
је четири дана у гробу. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш
славу Божију?”
- Христос је манифестација Божије славе која се
пројављује у сили која потире и саму смрт.
„Тада
склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче,
благодарим Ти што си Ме услишио! А Ја знадох да Ме свагда слушаш: него рекох
народа ради који овдје стоји, да вјерују да си Ме Ти послао. И ово рекавши,
викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље. И изиђе умрли увијен по рукама и
ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите
га и пустите нека иде. Онда многи од
Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега.“
(11, 41-45)
„Ја сам васкрсење и живот“ – смрт нема последњу реч пред Христом, будући да
је он Животодавац. Александар Шмеман
тумачи: „Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос
плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти
коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши
свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно
урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“.
То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује
рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена
и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и
њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до
гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је
разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог.“
Последице овог догађаја су велике, ту видимо Христово намерно одлагање одласка Лазару, Његово обавештавање апостола о Лазаревој смрти али и васкрсењу које предстоји, мноштву различитих сведока који су васкрсење видели, јачању вере једних и одлазак у крајност мржње других. Ту видимо и потврду да је Христос Пут, Истина и Живот.
Тропар Лазареве суботе гласи:
„Уверавајући нас пре Твог страдања у
опште Васкрсење,
из
мртвих си подигао Лазара, Христе Боже.
Због
тога и ми као деца носећи знаке победе,
Теби,
Победнику смрти кличемо:
Осана
на висинама, нека је благословен Онај
који
долази у име Господње!
Коментари