"... дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља
не дај ми.", каже молитва Св. Јефрема Сирина.
Шта каже Свето Писмо о раду и о лењости? Прво, Бог је створивши човека поставио га у едемски врт да ради и о њему
се стара (Пост. 2, 15). Чак ни у Рају човек није изузет од труда и старања.
Божија је заповест да шест дана радимо, а седми да одмарамо,
дакле, Бог не занемарује ни важност одмора. У Светом
Писму су многобројни примери и поуке у којима се увиђа значај марљивости. „Немарна
рука осиромашава, а вредна рука обогаћава.“ (Приче 10, 4) „Ко ради своју земљу,
биће сит хлеба; а ко иде за беспослицама, безуман је.“ (Приче 12, 11 и слично
14, 23;19, 15; 20, 4; 26, 15) Христос се бавио занатом праведног Јосифа и био дрводеља до своје
тридесете године. Свети Апостоли су махом били рибари, а Свети Павле се бавио
шивењем мрежâ док је упоредо проповедао. У Библији пише: „Ко не ради нек
не једе! Чујемо, наиме, да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, него се
баве непотребним пословима. Таквима пак налажемо и опомињемо их у Господу Исусу
Христу да мирно радећи једу свој хлеб. А вама, браћо, да не дотужи добро
чинити. Ако пак ко не послуша нашу реч упућену овом посланицом, назначите тога
и не мешајте се с њим – да се посрами. И не сматрајте га непријатељем, него га
саветујте као брата.” (2. Сол.3)
Рад не укључује само посао са платом, рад је и улагање себе у потребе
ближњих. Сведоци смо да се моба скоро изгубила, делом и због овог погрешног схватања рада (другим делом и због послодаваца који злоупотребљавају,
скоро поробљавају раднике, па буду уморни и немају снаге ни времена, што је
одвојена и потребна тема). Рад је и препознавање и умножавање својих дарова, а
Христос је јасно ставио до знања да ће они који се нису
марљиво трудили на повереним даровима бити
осуђени. (Матеј 25, 14-30)
Примећујем пораст многих грехова који се полако али сигурно намећу као стандард понашања. Један од њих којем смо сви понекад склони а може бити изузетно погубан јесте лењост. Код деце и омладине је то нарочито заступљено јер родитељи као да су пропустили да их науче радним навикама, не увиђајући колико то може бити опасно. Не постоји и не може постојати зрео и способан човек који је лењ. Он остаје размажено дете. Разумљиво је да различити људи имају различите дарове и интересовања, и да им неки послови леже много боље него други. Сасвим је неразумљиво да неко пристане на живот у којем ништа не ради. Једини изузетак су особе које имају неку болест, трудне жене, старе особе, супруге које подижу децу, особе са озбиљнијим психијатријским проблемима, итд. Али и неки од овде поменутих често обављају онолико колико могу, у својим могућностима. Не изузимам децу од рада јер се деци полако уводе обавезе и уче се одговорности. Јасно да деца не могу и неће радити све што одрасли, нарочито не истим интензитетом, али зависно од узраста могу распремити своју собу, брисати прашину, направити постељину на свом кревету, склонити прљаво посуђе, скупљати лишће, брати јабуке, нахранити животиње, очистити снег, итд. И треба да науче да њихов рад користи целој породици и кроз рад да служе другима, те и показују љубав. Да не спомињемо колико рад користи и физичком и психичком здрављу!
Рад је обавеза сваке способне особе.А све је више младих који
нису навикнути на рад, те би радије оскудевали
или себе прозвали
неспособним, него радили. Често такви проналазе разлоге да се не запосле,
правдајући то корумпираним друштвом, пословима који не одговарају њиховим
жељама (као да на свету постоји савршен посао!), а често их у лењости подржавају најближи који их издржавају. Ти
најближи често осете последице овог непромишљеног трпљења, радећи више, чак и у старости, а
често не добију потребну захвалност ни
кад наступи старост јер њихова неспособна деца (сад већ људи) не умеју ни да их ваљано
негују и пруже достојанствени одлазак. Често
издржаваоци нису родитељи но браћа, сестре, супруге, па чак и деца, итд
. (Не говорим о природном издржавању старих родитеља.)
Превелика лењост је често скупчана са различитим психолошким стањима, али лењи
често не желе ни да покушају да то признају или реше. Упоредо, живот без рада
вуче све дубље и дубље у депресију, анксиозност, различите пороке у којима
особа покушава да попуни своју празнину (неумереност у јелу или пићу, зависност
од интернета, залуђеност фиктивним светом да би се избегло суочавање са
стварним: било да је реч о филмовима, игрицама, друштвеним мрежама и модерним
теоријама завере, из чега може да се јави и параноја). Речју, човек тоне све
дубље и дубље. И често вуче најближе са собом. Зато није ни чудо да свети Апостоли
саветују да се не мешамо са таквим људима (да нас не би привикли на такво понашање), но да га саветујемо као браћа. Лењи људи и саветовање
схватају као лични напад на њих, чак и као отворену мржњу, због чега остају
утврђенији у илузији да су они у праву, а други их, ето, «мрзе», па како и да
раде кад нико не разуме њихове потребе и повређује им осећања? Додатна је
заблуда да нико нема права да нам повреди осећања, имају апсолутно сви. Осећања нису божанства.
Ако се лењи људи и запосле, врло брзо пронађу нешто што им неопростиво смета,
или хипохондрично то правдају својим физичким стањем које трпи због посла.
Некад се убеде да им то утиче и на психичко стање, што је можда и истина, јер
ненаучени на рад, њима труд мимо њихове
тренутне воље представља својеврсни шок.
Рад лечи. Говорим, јасно, о умереном, здравом раду, а не о поменутим покушајима
стварања новог робовласничког друштва – од тога може да се оболи. Али још горе
се оболева од нерада, од чамотиње која се јавља као последица тога, од црних
мисли које се умноже и нагноје и засмрде из човека ако свој ум, душу и мишић не
усмери у нешто корисно за друге и њега. Рад лечи, изграђује и ствара. Рад је
један од начина како стварамо икону Царства Божијега овде, као удови једног
Тела, и сваки уд ради свој део посла, ствара свој покрет, по послатом импулсу
Главе, по Божијем благослову. Сасвим је природно да се мртав, нефункционалан
уд, који својом вољом упорно одбија да допринесе целини, одсеца. Или, боље
речено, сам својом вољом отпада. И пад његов може бити страшан.
Ми не радимо, дакле, само да бисмо стекли материјалну надокнаду за учињено. Истрајношћу у послу ми прихватамо да будемо удови Тела Христовог, да служимо Њему и ближњима. „И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“ (Кол.3,23) Сваки хришћанин има одговорност љубави према најближима, а љубав се пројављује као служење, као – рад. „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника.“ (Тим. 5, 8).
Из
нечијег односа према раду може се увидети и његов однос према одговорностима
уопште, па и према животу али и Богу. „Који је веран у најмањем и у многом је веран;
и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.“ (Лк. 16, 10)
Марко Радаковић
Слични текстови: Поштујмо сваки посао
Коментари