Примећујем пораст многих грехова који се полако али сигурно намећу као стандард понашања. Један од њих којем смо сви понекад склони а може бити изузетно погубан јесте лењост.
Код деце и омладине је то нарочито заступљено јер родитељи као да су пропустили
да их науче радним навикама, не увиђајући колико то може бити опасно. Не постоји и не може постојати зрео и способан човек који
је лењ. Он остаје размажено дете. Разумљиво је да различити људи имају
различите дарове и интересовања, и да им неки послови леже много боље него
други. Сасвим је неразумљиво да неко пристане на живот у којем ништа не ради.
Једини изузетак су особе које имају неку болест, трудне жене, старе особе,
супруге које подижу децу, особе са озбиљнијим психијатријским проблемима, итд. Али и неки од овде поменутих често обављају
онолико колико могу, у својим могућностима. Не изузимам децу од рада јер се
деци полако уводе обавезе и уче се одговорности. Јасно да деца не могу и неће радити
све што одрасли, нарочито не истим интензитетом, али зависно од узраста могу распремити
своју собу, брисати прашину, направити постељину на свом кревету, склонити
прљаво посуђе, скупљати лишће, брати јабуке, нахранити животиње, очистити снег,
итд. И треба да науче да њихов рад користи целој породици и кроз рад да служе
другима, те и показују љубав. Да не спомињемо колико рад користи и физичком и психичком здрављу!
Долазе нам нове генерације које су навикнуте да им се све даје, познају
своје права, али не и своје обавезе. Рад је обавеза сваке способне особе.А све
је више младих који нису навикнути на рад, те би радије и гладни били, него нешто
радили. Радије би себе прозвали неспособним, него радили. Често такви проналазе
разлоге да се не запосле, правдајући то корумпираним друштвом, пословима који
не одговарају њиховим жељама (као да на свету постоји савршен посао!), а често
их у лењости подржавају најближи који их
издржавају. Ти најближи често осете последице овог непромишљеног трпљења, радећи више, чак и у старости, а
често не добију потребну захвалност ни кад падну у кревет јер њихова неспособна деца (сад већ људи) не умеју ни да их ваљано негују
и пруже достојанствени одлазак. Често
издржаваоци нису родитељи но браћа, сестре, супруге, па чак и деца, итд
. (Не говорим о природном издржавању старих родитеља.)
Шта каже Свето Писмо о нерадницима? Прво, Божија је заповест да шест дана радимо, а седми да одмарамо, дакле, Бог не занемарује ни важност одмора. Христос је веома рано изучио занат код Јосифа и био дрводеља до своје тридесете године. Апостоли су махом били рибари, а Павле се бавио шивењем мрежа док је упоредо проповедао. У Библији пише: „Ко не ради нек не једе! Чујемо, наиме, да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, него се баве непотребним пословима. Таквима пак налажемо и опомињемо их у Господу Исусу Христу да мирно радећи једу свој хлеб. А вама, браћо, да не дотужи добро чинити. Ако пак ко не послуша нашу реч упућену овом посланицом, назначите тога и не мешајте се с њим – да се посрами. И не сматрајте га непријатељем, него га саветујте као брата.” (2. Сол.3)
Често где нема образа, нема ни
срамоте, те се лење особе утврђују у свом нераду и остају зачуђене зашто је све
мање и мање оних које би могли назвати пријатељима. Јер рад не укључује само
посао са платом и топлим оброком, рад је
и улагање себе у потребе ближњих. Сведоци смо да се моба скоро изгубила, делом
и због овога (другим делом и због послодаваца који злоупотребљавају, скоро
поробљавају раднике, па буду уморни и немају времена, што је одвојена тема). Рад
је и препознавање и умножавање својих дарова, а Христос је јасно ставио до
знања да ће они који нису умножили поверене дарове бити осуђени. (Матеј 25,
14-30)
Превелика лењост је често скупчана са различитим, оболелим психолошким
стањима, али поменути често не желе ни да покушају да то признају или реше. Упоредо, живот без рада вуче све дубље и
дубље у депресију, анксиозност, различите пороке у којима особа покушава да
попуни своју празнину (неумереност у јелу или пићу, зависност од интернета,
залуђеност фиктивним светом да би се
избегло суочавање са стварним: било да је реч о филмовима, игрицама, друштвеним
мрежама и модерним теоријама завере, из
чега може да се јави и параноја). Речју, човек тоне све дубље и дубље. И често
вуче најближе са собом. Зато није ни чудо да Апостоли саветују да се не мешамо
са таквим људима (да нас не би повукли са собом), но да га саветујемо као браћа.
Лењи људи и саветовање схватају као лични напад на њих, чак и као отворену
мржњу, због чега остају утврђенији у илузији да су они у праву, а други их,
ето, «мрзе», па како и да нађу посао кад нико не разуме њихове потребе и
повређује им осећања? Додатна је заблуда да нико нема права да нам повреди
осећања, имају апсолутно сви.
Ако се лењи људи и запосле, врло брзо пронађу нешто што им неопростиво
смета, или хипохондрично то оправдавају
својим физичким стањем које трпи због посла. Некад се убеде да им то утиче и на
психичко стање, што је можда и истина, јер ненаучени на рад, мањи напор или
труд мимо своје тренутне воље доживе као својеврсну трауму.
Рад лечи. Говорим, јасно, о умереном, здравом раду, а не о поменутим
покушајима стварања новог робовласничког друштва – од тога може да се оболи.
Али још горе се обољева од нерада, од чамотиње која се јавља као последица
тога, од црних мисли које се умноже и нагноје и засмрде из човека ако свој
мозак, душу и мишић не усмери у нешто корисно за друге и њега. Рад лечи и
изграђује и ствара. Рад је један од
начина како стварамо икону Царства Божијега овде, као удови једног Тела, и сваки
уд ради свој део посла, ствара свој покрет, по послатом импулсу Главе, по
Божијем благослову. Сасвим је природно
да се мртав, нефункционалан уд, који својом вољом упорно одбија да допринесе
целини, одсеца. Или, боље речено, сам
својом вољом отпада. И пад његов може бити страшан.
Марко Радаковић
Слични текстови: Поштујмо сваки посао
Коментари