Депресија је сложен и озбиљан проблем. То није тек нека малодушност, безбожје или себичност. То је једна од најопаснијих болести 21. века, а јавља се због отуђености и поигравања модерног друштва са најдубљим човековим осећањима. Поигравају се са истином и лажи, са моралним и неморалним, добрим и злим, вредности се изврћу наврат нанос и човек више не зна у шта да верује, коме да се обрати, ко је он сам уопште и вреди ли проналазити одговоре. Често то полази од породице или несреће која је сувише рано кушана. Човек се осећа заглављено, као да се дави у себи; наизглед небитна помисао израсте у мучење које пушта пипке у срце, главу, душу, цело тело. Особа више не зна живи ли она или тама управља њоме. Нема вољу да отвори очи, испусти тон, помери мишић, јер сматра да никакав труд не вреди, она је ништа и нико, и то се не може променити. За људе које воли она је само терет и сметња. И тада помисли да ће свима, па и њој самој бити боље ако је не буде међу живима.
Верујем да већина нас има депресивног пријатеља, познаника или оне који се ка том путу крећу.
Ако човек није спреман да
прихвати туђе демоне, он никад неће ни волети. То не значи да треба да се
помиримо са тамом, већ да треба да прихватимо њено постојање у другоме (или
себи) и да се трудимо да је прогнамо. То може само Бог и онај који таму у себи
носи, али на нама је одговорност љубави и стрпљења.
Живот је вредан живљења,
ма какав био, и ми смо значајни и вољени, и призвани да волимо и дајемо. Треба
само препознати и пригрлити лепоту тог позива.
Можда су и неки од
читалаца стали ногом на мрачан пут. Обратите се отворено најближима за помоћ:
породици, блиским пријатељима, и стручним особама: психолозима, психијатрима,
добрим духовницима, окрените се светотајинском животу. У реду је заплакати на
глас. Морате то учинити.
Иначе ће вас плач угушити изнутра.
Коментари