Зашто се не молим за Украјину?
Па, како се узме. У суштини се сви
молимо за украјински народ већ годинама, па и вековима...
Тако сваке недеље и празника Свету Литургију не почињемо објавом ниједног земаљског
царства, државе, или покрајине, но самим Царством небеским: „Благословено
Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“. Овај проглас
(возглас) нас и обавештава и позива да
будемо „грађани“ (чланови, удови, личности) Царства које није подложно
уобичајеним светским ограничењима, како просторним, тако ни временским. А да бисмо то
могли, морамо се сјединити с Оним Који то омогућава.
Одмах након позива на молитву, прва прозба је „за вишњи мир и спасење
душа наших“. Вишњи мир је далеко обухватнији и силнији од оног „нижњег“ : ако
имамо овај вишњи мир од Бога, мир у себи, онда ћемо бити миротворци међу
људима.
И већ следећа молба је „за мир
свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих“. Касније
се молимо „за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле
сваком непријатељу и противнику“. У
хришћанству, увек је први непријатељ човеков – он сâм (кад има рат у себи), и
демони на чије наговоре пристаје, и грех којем се препушта. Тек онда се може
говорити о човеку који је непријатељ, иако они призвани на „вишњи мир“ имају
призив да воле те и такве непријатеље (Лк. 6,35). Молимо се за за сваки
град, крај и оне који са вером бораве у њему (где год то било, ко год то био!);
за времена мирна, за оне који пате и
који су у сужањству (ропству); молимо се да нас Бог избави од сваке невоље,
гнева, опасности и тескобе... Ова јектенија (молитвени дијалог) зове се „мирна“
јер је мир њен најзаступљенији мотив. Овим, дакле, почиње свака Литургија. Ту
видимо да је за сваки почетни корак ка јединству са Христом неопходна молитва
за мир (унутрашњи и спољашњи) и живот по
тој жељи.
Но, зашто се не молим за Украјину? Молим се за људе, а не за државе. И у
ковитлацу рата, сигурно не могу да знам ко
је зликовац, а ко праведник; нити ко у рат иде само својом вољом, а ко у
послушању према државницима; ко пуца с мржњом, а ко да заштити себе или своје.
А и да знам, молио бих се Богу, као и сад, да их утеши или уразуми, да им
отопли срца и донесе мир.
Тако да нећу своју профилну слику китити ни украјинском, ни руском
заставом, нити позивати људе да се моле само за један народ или државу. Моје
молитве не носе заставу јер вера у Васкрслог, иако поштује народе и њихове различитости
и особености, вера у Христа те разлике надвисује. „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 29) Нема у Христу Руса и Украјинца. Али ако тог јединства у
Христу нема, онда људи бирају да буду звери или бирају да се крећу ка том јединству.
Но то је до личности, а не до нације.
Застава мог народа јесте светиња, као што је и мој дом, и гроб мојих
предака, али застава мог народа није симбол моје вере. Једини симбол иза којег и у којем могу да стојим у молитви био је и
биће Часни Крст Господњи. Он обухвата све људе, он грли све народе, и свима, без резерве, пружа смисао иза страдања
и живот иза смрти. Само је потребно да људи то желе, да престану да разапињу
ближњег.
По интернету се води својеврсна паралелна, отужна и ружна борба око тога
ко је „кривљи“ и „прављи“. За злочине сваке врсте, јасно, требају да одговарају
кривци, но сумњам да ћемо их ми привести правди док пљујемо и вређамо оне који
нису наши истомишљеници. Радије се молимо Богу за све. И за „праве“ и за „криве“.
Једнима нека пружи утеху и снагу да издрже патњу, другима нека дарује разум и
вољу за променом. И опет сматрам да ће ова мирна јектенија, са нашим понашањем које је у
складу са узмољеним, много више допринети него речи презира упућене нашем
брату, или профил на друштвеној мрежи нашминкан у складу са општеприхваћеним приказима
саучесних хуманиста. Хришћани смо пре него што смо политичари. Молимо се и
миротворимо. Ево га пост ускоро, ту је, пред вратима. Дошапнимо Господу и коју
молитву за све људе које недужни страдају или који заблуђени чине зло. Нека
теши, нека изводи на пут. А ми не будимо уље на ватри или метак у масакру
медија на људску психу.
Праштајте. Ово је, јасно, само моје мишљење, и, као што сте можда до сад
навикли, не узнемиравам се много ако се
други са истим не слажу.
Марко Радаковић
Коментари