Срећем
често текстове које говоре о борби ПРОТИВ греха. Не улазећи у валидност савета
искусних духовника, лично имам другачију стратегију. Она је започета у младости
вођена саветима мог свештеника (неки кажу "духовника", ја радије
кажем "свог свештеника", "пријатеља", "пароха"...
никад их нисам звао "духовницима", но и то је до мене).
Грех је
промашај (на грчком буквално то и значи), а кад вежбаш гађање не бориш се
против промашаја, но се бориш за циљ.
Христос је
тај циљ. И уједно Царство небеско.
Тако да се
ми, у ствари, не боримо против промашаја, него се боримо да доспемо до циља. А
за ту борбу морамо вежбати и настављати, ма колико пута омашили пут. Најгоре је
стати и прихватити целог себе као промашај. Но то нисмо заиста ми. Ако се и
плашимо, ми нисмо страх; ако смо изгубљени, нисмо ми промашај; ако смо тренутно
без Христа, Он нас сигурно чека и зове к Себи, колико год далеко зашли с пута,
јер не жели нико од нас да остане изгубљен.
Ако човек
неког много воли, носиће лик вољене особе куд год га живот одвео, и он ће му
бити мотивација да настави даље. Ако је Христос Онај Кога много волимо, где год
били, колико год пали, жеља да Га сретнемо ће породити нову снагу за борбу.
Помаже ту много и љубав према ближњима, јер и кроз њих волимо Христа, и врло
добро знамо да наш грех погађа не само нас, већ и вољене људе и наш однос према
њима. И онда човек бира: воли ли више Христа и драгe људе, или више воли себе самог и своју склоност ка
прљавим, ниским, нељудским и варљивим утехама; воли ли више стварне особе или
лажна бекства од стварности, која називамо грех?
Грех је
промашај, сви промашимо. Зато поново и поново и поново покушавамо и не
оклевамо. Јер је циљ толико диван и вредан сваког труда, и много, много важнији
од безброј промашаја.
Марко Радаковић
Коментари