Ако не радиш ништа, ти си нерадник.
Ако радиш и више но што је довољно, појавиће се неко надређен ко ће
покушати да тобом манипулише и преузме заслуге за урађено.
Ако радиш и не дозвољаваш да неко други узми заслуге: шта се гураш, знај
где ти је место.
Ако ипак успеш да се самостално оствариш, у једном тренутку ћеш изаћи из
оквира који су ти други задали, а тада постајеш претња. Иако се трудиш да
рашчистиш видике, оптужиће те да замућујеш воду.
Ако и поред свега тога самим чудом Божијим успеш да оствариш неки вид
успеха, појавиће се многи који ће бити завидни и учинити све у покушајима да те
умање, отворено или иза леђа.
И то је последња етапа, ако говоримо о успеху поштене и вредне особе. У
свим тим насртајима можда опстанеш, можда те сруше. Ако опстанеш, све док си
успешан мораш бити трезвен и пажљив, јер никад не знаш одакле опасност вреба.
Мораш стражарити прво над собом, па над другима. Људи су горда, себична, славољубива, злобна и
љубоморна бића. И не заборави да си ти први томе подложан.
Ако ниси успешан, не бој се. Никога није брига шта и како радиш, све док им
ниси конкуренција. Небитан си другима, некад и сâм себи.
Можеш направити неки баланс, бити умерено успешан. Толико да имаш сигуран
живот, али да не прелазиш границе преко којих стичеш непријатеље. Наравно, ту
мораш вешто ућуткати тај порив који те тера да чиниш велике ствари. Можеш
чинити мале ствари, осредње ствари, али велике ствари препусти људима који себе
издају за велике. То није за тебе. Ти си осредњи, па и мали. Нека. Не желиш губитке,
ни сукобе.
Можеш, дабоме, све то баталити и битисати. Битисање је у реду за већину људи. Радиш шта ти кажу, говориш
шта желе да чују. Нећеш имати неки величанствен живот, али бар ћеш живети.
Важно је живети, ко каже да није? Но, и то не могу сви. Многима је битисање
попут дугачке смрти. У суштини, то и није ништа друго до ишчекивање смрти.
Стојиш где те ставе док не умреш. Једни су задовољни што уопште стоје, други би
да се зајуре у живот, главом и удовима. Могу у томе да погину. Знају они то.
Свесни су ризика. Али зар баш то залетање у зид и није живот? Без обзира на
исход. Зар сама та глад за летом, тај грч за слободом, зар нисмо због тога сви
ту?
Једни се питају: ако сада урликнем, да ли ће ме ико чути? И ако ме чује, да
ли ће ме разумети? И ако ме разуме, да ли ће то ишта променити, ако смо
надјачани? И ако, ипак, нико не чује и не разуме, и ако ништа не може поводом
тога, да ли онда има смисла викати? Радије ћу, ето, стајати и ћутати, и пустити
да зид око мене расте, јер свакако га ја не могу срушити. И у томе, тихо,
неосетно, сами уграде зид у себе, и себе у зид.
Други постављају себи слична питања али свакако урликну. Јер не умеју другачије. Јер само тако зид остаје
споља. Само тако ум, срце и душа остају слободни.
Неко каже да постоје и други начини. Будеш нечовек, особа са безброј лица,
творац лажи, прегазиш свакога ко ти се нађе на путу и – успеш. Проблем је што
тиме не увиђаш да си ти само арматура која држи зид. Можда мислиш да си
слободан, успешан, најјачи и најбољи, али истина је да си обезличен, угуран,
прождран и сварен, а да чак ни немаш појма.
Свако нека чини по својој савести али ја не
бих ником саветовао да прихвата зид којим нас окружују. Он неће опстати.
То је кућа зидана на песку. Срушиће се и пад његов биће страшан.
Радије урлај. У урлању самом осетићеш се живим. Крећи се. Зајури. Има Ко
сигурно чује, не бој се. И ниси сигурно сасвим сâм. Да си последњи човек на
свету, урлао би док те неко не чује.
Урлај, да се гласни нађу и окупе. И чини велике ствари, испадај из оквира, чисти видике, граби живот, опијен Истином и
трезвено загледан над самим собом. Не заборави ко си и ко желиш да будеш, и не
заборави да то не смеју да буду две различите особе. Буди претња. Буди оптужен.
Немој пристати на просечност. Буди све
што можеш да будеш или не буди ништа. Буди врео, никада млак. Немој битисати,
живи.
Ово је један од мојих урлика. И нећу умукнути док не цркнем.
А ни тад.
Марко Радаковић
Slika Vidmantas Golberg
Коментари