Умор

 

У последње време срећем уморне људе и ја их саучесно поздрављам и разумем.

Мислим да је већина веома уморна.

Најгоре што умор може да учини од човека јесте да му одузме жељу за борбом. А то је на корак од недостатка жеље за животом.

Од умора се данас не може побећи, али треба мудро да дарујемо себе.

Многи се жртвују радећи напоран посао, не би ли породица била радосна. А породица није радосна, јер посао троши и расипа човека, и на крају дана он често нема снаге ни да се зарадује ближњима.

Те одлуке су тешке, тешке као пакао сâм.

Тужан је свет у којем морамо да бирамо између глади за љубављу и глади за храном. Зар не можемо бити сити и једног и другог?

Људи су уморни, бриге им зариле жаоке у срца, па се смеју опрезно, тихо, или на силу и прегласно, убеђујући друге у своју срећу.

Не верујемо у сустем, не верујемо политичарима, лекарима, ни полицији. Чули смо или сами искусили како не обављају свој посао ваљано и одговорно, и знамо да многи од њих не маре за обичног човека.

У овој борби за преживљавање, људи почну да гледају једни друге као конкуренцију. Непријатеље. И зато човек тешко поверује у човека.

Али најстрашније је кад не верујемо себи.

Кад свет пољуља оно што смо до јуче мислили да јесмо.

Несигурност нам се попела на рамена, па смо се сви погрбили.

Неки почну да рачунају са идеалима, прекрајају дојучерашње визије правде, више не знају шта је истина, а шта лаж и не сматрају ни да је важно да знају.

Ионако нас сви лажу. Ионако сви желе да нас искористе.

Можда престанемо да гледамо људе као особе, већ као везе, станице на којима преседамо за лепшу будућност.

Човек нам постаје значајан по ономе шта може учинити за нас.

Уморни смо од неморала који је постао стандард понашања, али и од лажних моралиста, чистунаца који у свему виде грех.

Кад ти глад зарије прсте у желудац и слабост ти зароби покрете, све оне приче о љубави, правди, поштењу стављаш под сумњу. И опеваш плачем.

Кад видиш ближње како немају, не могу, или не смеју, завириш у амбис неправде и запиташ се има ли дно.

Верујеш у Бога, али питаш се где је? Чему ово? Колико дуго?

Вечито жива Јовова трагедија. У сваком добром човеку. Од кад је света и века.

И Христос ју је осетио. Није од ње побегао.

Попричао је са ђаволом у пустињи и осетио његов ледени, трулежни дах у Гетсиманском врту.

И осетио је сву страхоту неправде, бола и умора док су га мучили и разапињали на Крст.

Људи су уморни.

И треба да буду.

Значи да су на добром путу.

Узак и трновит је пут који води у Живот, а широк и лагодан који води у пропаст. (Мт.7, 13-15)

Ако нас боли неправда, то је знак да наш морални компас и даље показује добар смер. Гладни смо и жедни правде? Одлично, јер ћемо се заситити (Мт.5,6).

Питамо се где је Бог? (Mт.27,46) Добро је. То значи да нам је потребан. То значи да ћемо учинити све да осетимо Његово присуство.

Најбољи начин за то јесте да останемо доследни истини.

Да се боримо и усудимо. Никад не жртвујући Лик Божији који је у нама жив.

Преиспитујмо себе, али верујмо себи.

И верујмо ближњем.

Не дајмо никоме да нам одузме жељу за борбом.

Животну битку смо изгубили само ако одустанемо.

На крају, ипак, све зависи од нас.

Бог се не намеће. Он ће помоћи, али неће све учинити уместо нас. Онда би то била само Његова, а не наша битка.

Проблеми ће се дешавати, изнова, изнова и изнова. Проблеми стари, проблеми нови.

Људи драги, а некад тако тешки у својој тврдоглавости, некад ће одмоћи, некад помоћи. Све је то живот.

Бићемо уморни као претоварене мазге, а опет ћемо пљунути, напрегнути мишић, стиснути зубе и пронаћи нови атом снаге.

Онај који нисмо ни знали да имамо.

Због оних које волимо и због оних које ћемо тек заволети.

Због живота који, макар био тежак и окрутан, остаје свет и вредан труда.

Због тога што било који други избор има далеко гори исход.

Због осмеха који на крају дана ипак поделимо са најближима.

Зато устајемо јутрима и гурамо сизифово камење.

И не губимо наду у смисао наше и туђе жртве.

Опростите ако овај текст не нуди одговоре на сва питања која је у почетку постављао. Ја немам одговоре на та питања. Бог има. Питајмо Њега. Можда неће одговорити истог трена, можда морамо бити упорни, истрајни, чак и досадни; у сваком случају – морамо бити веома стрпљиви.

И сигурно ћемо осетити испуњење давно речене истине:

„Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт.28,20)