Кажу многи православни : "ми чувамо истину". "Ми бранимо истину".
Неки чак и: "Ми поседујемо истину!"
Све је то гордо и за помислити!
Сви смо призвани да сведочимо и живимо Истину, пре тога да будемо у њој. Волимо је и допуштамо да кроз нас дише и дела... али да смело кажемо како је ми бранимо?
Ја,
овакав, да "штитим" Истину?
Колико онда сводиш Истину да идеју, ставку, идеологију, приступ, виђење! На једначину, доказ, потврду! А одбрана ти је сведен идејни меч, духовни реванш, религијски двобој - тиме ли ћеш и тако "бранити част" Истине? Тако ли је видиш, као повређену девојку? Разговарај и теши, сведочи и прилази, ненаметљиво, ненасилно, буди истинит, али не додељуј, свега ти, себи улогу неког заштитника или витеза "слабе" истине, јер тиме улазиш у лаж да си важан да би она живела.
Ни научници, бар они искрени и истински, не тврде како "бране истину", њих не занима одбрана, они је само препознају и њоме се крећу. Како, онда, верујући, да имају став нижи од научника? Да Истину гледају ниже и себе да стављају над Њом?
Није потребна Истини одбрана, пре постања света је жива и биће жива, у пуноћи, по преображају света.
Не будимо тако смешни.
Не "чувамо" и не "бранимо" ми Истину.
Ако у њој стојимо, Она чува и брани нас.
Синоћ сам сањао да сам дете и да сам опет онако низак и мален, све сам сагледавао из те перспективе. Изненађујуће, било је нечег ослобађајућег у томе, био је сличан осећај ономе када сањаш да летиш – не умем ни објаснити најбоље зашто. По некој логици, као дете си слаб, зависан од свих, некад ниси довољно висок ни да дохватиш прекидач за светло без помоћи столице, али нисам ствари сагледавао по тој логици. Трчао сам слободније, поскакивао више, душа ми је била као перо. Сањао
сам чак и нијансе старих плочица на дугачком ходнику мојих покојних баба. Сањао сам загрљаје неких људи који више нису овде.
Леп сан. Мало тужно буђење.
****
Увек се ујутро умивам што је могуће хладнијом водом, и увек се омијем три пута, у себи молећи "У име Оца и Сина и Светога Духа", јер као дар Живог Бога почињем и живим сваки дан. Хладна вода је ту да ме разбуди, освежи, окрепи.
Пишем ово као надовезивање на недавно запажање епископа Илариона (Лупуловића): "Сваки пут када се умивамо ујутру, да се трудимо да тог дана умијемо и онај лик Божији у себи, а не само онај лик пред огледалом. Него онај прави лик Божији, лик Бога по
Коме смо саздани, да би смо се Њему уподобљавали свакога дана."
****
Пита
ме у разговору неко недавно: "Шта мислиш какво ће бити спасење? Али
немој ми сад цитате из Светог Писма, него шта ти мислиш и како ти осећаш
да ће бити?"
Нема ја шта да "осећам" или мислим независно од Светог
Писма и Божијег откривења, Христос је рекао какво ће бити спасење. Ако
ће га свако доживљавати по свом ћефу, онда би било тачно мишљење да људи
стварају своје богове и своја спасења. Није спасење субјективно и
произвољно, као да је хотел и кетеринг који бирам за летовање зависно од
склоности, но је спасење итекако стварно и истинито, без обзира шта ми
осећали или мислили о томе.
Исто је и за Бога. Он је Онај Који Јесте,
а не онај који ми желимо да буде. Ако Бога доживљавамо као нашу утешну
идеју и неки пласибо ефекат да лакше прегрмимо страдање и смрт, онда ми
нисмо православни хришћани. Он је Личност, Бог Љубави директно откривен у
Исусу Христу, како некада, тако и данас, и врхунац тог додира и
откривања је у Тајни Причешћа.
****
Причамо данас после Литургије како, у суштини, неки најбољи интернет садржаји нису праћени, док којешта има милионске прегледе. И каже брат вероучитељ:
"То је нормално. То је руља, слична оној која је викала: "распни Га". Нација и форма се мењају, срж је иста. Важно је усијати главу и подвлађивати гневу и глупости. Медији су модерни понтији пилати. Њихово делање зависи од страха због реакције масе а већи део је жеља да се свиде руљи и зараде паре. А кога брига да им ти пишеш
о томе Ко је заиста био Христос или како би требало у цркву да иду? Али замисли наслов: Вероучитељ јаше свињу! Па то би сви гледали! Милиони прегледа! Нису потребни никоме милионски прегледи, није ни Христос у почетку имао милионски аудиторијум. Једног човека да усмеримо ка Њему, и мало ли смо направили. Камоли више њих! Непотребне смо слуге али смо свесни тога. И требало би бити захвалан на томе. А не правити будалу од себе за прегледе. Пре него што промислимо да ли смо допадљиви људима, треба размислити да ли смо допадљиви Богу."
****
Брату, који каже да је прво потребно заволети Бога, па онда кренути у цркву.
Ствари иду упоредо, није баш да прво заволиш Бога па тек онда кад то изградиш пођеш у цркву, но пођеш да живиш црквено па се полако у љубави усавршаваш... Ја не знам иједног апостола да је прво заволео Христа, па тек онда пошао за Њим, него су прво пошли за Њим, а тек касније Га заволели. Није Бог идеја, но Особа.
****
„Окусите и видите да је добар Господ“. Овај стих псалма (33, 8 ) се пева током Светог Причешћа, већ вековима.
Много је оних који се изјашњавају као православни, будући да су крштени и некако верују у „некаквог бога“. Каквог и којег – па, православног, наравно. Шта то значи – нису сасвим сигурни. Држе неке обичаје (крсну славу, рецимо), Срби су, крсте се са три прста, славе по јулијанском. Ето, тако некако. Знање о својој вери стичу путем интернета и често непроверених
сајтова. Залуд и да су то најдубљи текстови, исписани по благослову Цркве, саме прочитане или чуте речи и стечено знање – то није довољне да би се човек приближио Богу и Њиме обећаном миру.
„Окусите и видите“, то је стално отворен позив. А оно што треба да учинимо је крајње једноставно. Тако и Натанаило није веровао да је Исус из Назарета Спаситељ, и уместо да му нашироко прича, објашњава, тумачи, апостол Филип му једноставно каже: „Дођи и види!“ (Јн. 1, 46). Никад нам ниједан теолог, свештеник, духовник, не може довољно добро објаснити силину Божије љубави колико је ми можемо искусити уколико Богу приђемо.
Зато је тужно, скоро трагично, што људи занемарују одлазак у цркву, на богослужење, и учествовање у Светим Тајнама. То је као кад бисмо избегавали да идемо у родитељски дом, бежали од очевог загрљаја и одбијали да једемо за његовим столом. И још страшније.
Не може светлост у нама бити трајна, стална и поуздана – сама по себи. Неко ју је давно запалио и без Њега она може да згасне.
Не може она исконска жеђ бити другачије угашена мимо „извора воде живе“. "Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4, 13-14).
****
"Ето, ја постим а свукуд око мене ждеру месо, напијају се, неморал, блуд... Трагично како се људи понашају у ове свете дане. Не ваља ово, не ваља оно..."
"Ајд ме послушај, па се омрси."
"Молим!?!?"
"А више је људски и хришћански него да се згрожаваш над палим грешницима, ти, сав врлински подвижник. Омрси се, брате мили, ако ти је толико тешко и спусти се мало са тих духовних висина на које си умислио да си се поставио. Боље једи месо и пусти друге људе, њихове тањире и њихове
грехове на миру. Сви су подвижници кад једу морске плодове и рибу, а ретки су подвижници да разумеју друге и њихове слабости толико да се с њима расплачу - не зато што правдају слабости, већ зато што воле људе."
P.S. Ако није очигледно - ово није никакав савет и препорука духовника, нити је усмерено против поста, но против вађења трна другоме док нам је у очима брвно. И није упућено свима но онима који се, најчешће сасвим несвесно, горде постом - никада се немојмо гордити НИЧИМ. Боље и сланина на тањиру него гордост у срцу, но најбоље би било без иједнога у ове дане.
****
Немојмо ни од Литургије чинити идола.
Некад ми се чини да има неких хришћана који да виде човека да лежи поред пута не би стали да му помогну јер журе на Литургију.
Нема њих много, бар се надам, али има их.
Слични су као они немилостиви у причи о милостивом Самарјанину.
Прича један човек, колико му је тешко било кад се запослио као вероучитељ па је због обавеза и путовања пропуштао многе црквене службе, како оне јутарње, због удаљености школе од цркве, тако и оне вечерње, опет
због обавеза или често и премора. И то га је много гризло и мучило.
Његов тадашњи парох се насмешио и рекао: "Све је то литургија, све је то служење Богу и љубав".Јер он је као вероучитељ усмеравао управо на Литургију и сведочио што је Божије.
Неко други мора родитељу по лек, неко трећи помаже комшији у ванредним околностима, ради да би прехранио породицу или ко зна како чини и воли.
Неки хришћани немају баш слуха за то.
Има добра мисао: не живе хришћани у свету па да одлазе у цркву, они живе у Цркви и одлазе у свет. Тек када то човек схвати увидеће да он стално служи Богу, богослужи, и да то извире из Христа у Којем се сједињујемо. Ово нипошто не умањује значај Свете Литургије, напротив, у њој све почиње и почива, и шири се кроз све поре нашег живота.
****
Осе су почињале да праве осињак у ћошку моје терасе, а ја сам га неколико пута рушио.
Онда се запитам - а зашто то радим? Деце немам, није на некој позицији где би ме оне доживеле као претњу... Ако ја њима не сметам, неће ни оне мени. И леп је то инсект. Да ме и која уједе, Боже мој, нисам алергичан.
Повређивао сам их из преувеличаног страха да оне мене не повреде.
Тако ваљда почиње свака људска злоба.
****
Једна од највећих мана нас, православних, јесте ситничавост. Склони смо да људе посматрамо кроз диоптрију правила која често нису толико утемељена у Јеванђељу колико у традицији, обичају, култури, итд. Ако бисмо правили паралеле, такви су били фарисеји, садукеји, књижевници, свештеници који су долазили у сукоб са Христом и апостолима. Тешке прекоре су узносили јер Му ученици не посте, једу неопраних руку, радуцкају у заповедни дан, што Он лечи људе суботом, тумачи Писмо на другачији начин, итд. Хватали су се споредних облика не сагледавајући важнију суштину. Бацали Христу под ноге грешнике не би ли их осудио, при том уздижући своју моралност и побожност. Постоји ружна склоност да људи убеде себе у своју ревност скупљањем камења да баце на оне које сматрају грешницима, уместо да ревност сведоче на личном плану кроз јеванђељску љубав. Не говорим да су сви православни овакви, наопако, али да смо склони томе, итекако јесмо. Запитајмо се да ли нас је вери приближило хиљаду "сме се", "не сме се", можда и осећај важности кад се осетимо побожнима - или верујемо јер волимо Бога и све што Он јесте? Правила морају постојати, јер без њих би хаос завладао, не може човек без њих. Али немојмо од ситничавости стварати божанство и служити форми или сопственој побожности пре него Живом Богу.
***
Колико год ове друштвене мреже имале много тога негативног и штетног да понуде, толико могу и да зближе, утеше, окрепе, покрену. Све зависи како их човек користи и шта у њима тражи. Напослетку је све до човека.
У тежим тренуцима, увек су ту неке сталне утехе којима се сви враћамо. Првенствено Бог, родитељи (ако су међу физички живима но знам случајеве да су и преминули некима били утеха), добри пријатељи, не сумњам и деца... У мом случају, иако то ни не знају, окрепе ме моји ђаци зато што су, просто, оно што јесу. Снагу ми пружи и то што и кроз ову мрежу схватам да нисам сасвим сам, да моја муцава реч допире до људи, дубоко и топло - толико да ме изненади њен утицај кад се отргне од мене ... И многи, овако или онако, раније или касније, покажу се као Људи, пријатељи, браћа и сестре. Не сви и не увек, не идеализујем ни себе, ни друге, ни интернет, али некад је довољно да један човек преда мном просија кроз таму, па да заборавим на њу и подсетим се да негде још увек сија, греје, да нико од нас није без трага и утицаја ако живи чистим срцем, у Христу, ниједан једини. Сви смо везивна ткива и преко је потребно да буду покретна и делатна, макар и болела, да би се Тело кретало, да би живот живовао, да би нада лечила и љубав прожимала. Хвала свима, на свакој једноставној речи, подршци, помоћи. Добро је да човек зна да није сам ни усамљен, велик је то благослов од Бога. И увек ставимо другима до знања да нису сами, напослетку се најболније оболи од усамљености и отуђености. Христос је међу нама.
****
Човек, да би био духовно здрав, боље је и спасоносније да буде једноставан и јасан, то јест, да има јасне циљеве и јасне видике пред собом. Живот може све да искомпликује, али напослетку, зависи како особа то доживи. Ако је човеку јасно самим са собом, биће му јасно и пред животом. На крају се већина избора своди на "да" или "не". То не значи да оно што следи након опредељења неће бити тешко али много је лакше све изнети уколико знаш зашто то чиниш и знаш ко си у том избору. Ако изаберем другачије, то не бих био ја. Не бих био доследан и веран себи, а шта ће ми ишта ако сам сам себи туђ? Ту нема ни среће ни успеха. Ми, православни хришћани, чврсто верујемо да је наше мерило - Сам Васкрсли Христос. Ако мој компас не показује ка Њему, ако мењам пут, изгубићу се. Ниједна особа, идеал, материјална корист, каријера, лични интерес - не сме да ме одведе од пута који води ка Њему. Таман да ми је род рођени, да немам хлеба да једем, да ме јавно посраме - све је неважно ако се удаљим од Смисла. Толико је једноставно. Напослетку је све "да" или "не" , као што је и Христос крајње једноставно објаснио да ће напослетку једни стати Њему с леве и десне стране. И објаснио је који су критеријуми, кристално јасни. Шта компликујемо беспотребно. Хоћеш или нећеш да будеш човек Божији. И крај приче.
****
Осећања не би требало да буду водиља нашег живота. Осећања су варљива. Некада није важно шта осећаш, чини оно што је исправно чинити.
****
Ми смо остатак "старог" начина размишљања и делања, бунили смо се и дизали глас јер смо добрим делом имали оне пре нас на које смо се угледали и били нам мотивација. Нове генерације то немају, делом јер немају толико развијену свест о друштву и историји, њихово сагледавање стварности почива на егу. Њихова слобода се окреће око њих самих, самим тим није пуноћа слободе. За њих је историја њихова успомена на друштвеној мрежи, а будућност корачање ка њиховом индивидуалном успеху, популарности, богатству. Они се буне само кад неко њих лично нападне, док им је осећај заједнице и колективног бунта поприлично стран. Не може група нарциса покренути никакву промену у друштву јер друштво их је пре тога убедило да су тако проклето битни и самодовољни.
****
Нисам
свештено лице, али мало ме нервира кад кажу "шта они раде, не раде ништа,
само певају".
Стресна је
то служба, људи нису ни свесни. У два дана сахраниш младог човека, венчаш
срећни пар, исповедаш жену што је абортирала, јуриш папире по општини да би
изградио цркву, размишљаш о свом кредиту и решаваш породичне проблеме, а на то
знаш да су све очи упрте у тебе, спремне да осуде и због чашице ракије. Додајмо
томе и чест притисак који могу да трпе од сабраће свештеника или надлежног
епископа, овакав или онакав, јер то се дешава свуда, не само у фирмама.
Овим не
поручујем да други послови нису тешки или и тежи, но немојмо банално посматрати
нимало једноставан позив.
****
Молили бисмо уредништва свих
телевизијских и радио станица, и уопште све новинарске куће да купе Пролог
Светог Николаја Жичког и престану да лупетају о светима, празницима и
"обичајима".
***
Данас у цркви девојчица од 3, 4 године почиње плеше уз "Достојно
јест", померајући усне уз текст песме.
Касније
покушава да одува пламен свеће поред иконе, ваљда их побркала за рођенданске.
Стално хрли
ка олтару, мајка је упорно враћа.
Често ме
орасположе деца у цркви, некако све чине спонтано, чистог срца.
Лепо је то,
некако ми криво што и ја не могу, или сам можда заборавио, а највероватније је
да се устручавам.
(Петровдан 2021.)
 |
| Фотографија: Alexey Chumakov |
Шале се, неки
отворен вулкан изгледа као улаз у пакао. Кад би ме неко питао да му покажем
улаз у пакао, само бих му пружио огледало.
Људи имају различите карактере и темпераменте, различите животне приче о којима не знамо ни делић. Не постоји свеопшти рецепт за све и ми православци требали бисмо да престанемо да се понашамо као апсолутни душезналци и познаваоци свјех и свја. Често немамо ми појма и само паметујемо. Многи кажу "сад ћу ти ја рећи како треба да се понашаш", а веће је хришћанство рећи: "не знам, верујем да ћеш пронаћи свој начин, ту сам за тебе, ајмо попити кафу".
Иако, наравно, имамо и одговорност да кажемо човеку да пада кад ни сам не види да пада, и то се дешава. Морамо му некад викнути: "Ухвати ме за руку!". Али немојмо покушавати да га обликујемо по својим жељама, постоји разлика.
**
Данас ми, на свега неколико тренутака, лептир слетео на руку. Био је црн, са разним, дивним шарама. Слетео, неколико пута замахао крилима и - одлетео.
А ја сам се осетио тако детиње срећно.
Смејао сам се али тихо, да га не уплашим.
Као да мекроз њега сва лепота природе додирнула.
Као да је Бог кроз творевину пружио руке и пипнуо ме невероватно малим, нежним ногама Свог створења.
И кожа ми осетила његове ситне удове, и дошло ми тако мило, осетио сам да срце пуца од захвалности што је изабрао баш моју руку да на њој одмори, да замахне свега неколико пута својим крилима и одлепрша даље.
Тако једноставно, тако мало, милиметарски мало, а тако космички много и тако дубоко, као да ме сва лепота овог света загрила јер сам део ње, као да ми је лептир посудио своја паперјаста крила да и мени душа одмори и полети.
Тако мало, неком неприметно, а мени као ненадани пољубац неког кога искрено волим.
Био сам тако радостан, као ретко кад!
Дошло ми да плачем.
Шта људе
одбија од Цркве или зашто нису оцрковљени? Из разговора са људима, наводе неке
од ових разлога (или изговора), или њих неколико:
-
Разочарење неким поступком свештеног лица (па се кроз то сагледава цео клир, па
и цела Црква), некад и разочарење поступком неког верника.
- Превелика
стриктност у правилима и ритуалима (број посних дана и правила поста, итд.).
- Недостатак
јединства Цркве по неким ставовима, или недостатак јасно израженог става.
- Сувише
негативан став Цркве према „великим грешницима“ међу којима се препознају они
који би, можебити, и пришли Цркви (пуританизам).
-
Недостатак харитативних делатности и уопште делатности и односа са људима мимо
времена богослужења.
- Превелико
наглашавање црквених ауторитета.
-
Предрасуде и незнање самих потенцијалних верника (неразликовање сујеверја и
вере, народног и црквеног предања, ставови да је екуменизам прозелетизам у
католичанство, итд.) "Бог је свуда, шта ће ми Црква".
Допуните
низ.
О
свему овоме бисмо могли разговарати, колико је тачно, колико није.***
Веома занимљиво да сви они који су
се бусали у Србији паролом Black lives matter нису реч рекли о скоро идентичној
ситуацији која се десила ближе, када је страдао ромски младић. И ту се, ваљда,
покаже лицемерје модерног друштва, сви су "борци за права" кад је то
модерно, или кад је тај неко апстрактна заједничка именица. Кад је реч о
правима живих, конкретних личности са којима делимо животни простор, па и
историју, обичаје, веру, тајац. То није модерно и за многе је и ова смрт само
"циганска посла". Као неко ко је учио ромску децу и знам са каквим се
предрасудама и оптужбама скоро свакодневно суочавају, мислим да се мало о томе
говори из аспекта Православља. Јасно, нису сву децу родитељи научили безбројним
предрасудама, али жив је расизам и код нас. Већ је и оно "прљав сам ко
Циган" расизам, народе, трпамо их у неки под-људски кош, а верујте ми да
то не заслужују, ма нико то не заслужује.
****
Стицајем неких околности возио
сам до тад непознату пензионисану колегиницу. Жена ми је била симпатична али не
и њена југоносталгичарска прича коју је у једном тренутку разговора започела и
никако да је пусти. Те тад су били дивни, велики уметници, тад се живело, дивне
осамдесете, итд. И све ја то некако прећутим, ајд, свако идеализује своју
младост, то је негде и нормално. Али како су тад међуљудски односи били
здравији, па то нико није гледао да ли је овај други оне или ове нације или
вере, каква су то дружења била... Напослетку каже:
"Тада се у Југославији није
постављало питање да ли је неко добар, но колико је неко добар. Сви су добри
били."
"Не знам баш. Откуд онда
рат изби? Ко поби све те људе кад су сви тако добри били?", упитах без
икакве заједљивости.
Али више ни реч о Југославији
није прозборила.
****
Ако ми не негујемо и не памтимо своју историју, туђин ће да је измени
и прилагоди својим плановима за
будућност.
Раније су непријатељи вршили физичку, спољну окупацију па потом унутрашњу, вршећи асимилацију, претварајући окупирани народ у свој. Тако смо покупили много окупаторских обичаја, навика и веровања, неки су сасвим постали припадници тог народа. Данас се путем медија, културе, образовања, политичких условљавања, прво одвија унутрашња промена да окупатори на крају не би ни били препознати као окупатори. Код нас тај притисак најснажније врши Америка и ЕУ. Србија је богата плодним земљиштем, водом, уопште природним богатствима и јефтином и све јефтинијом радном снагом. Угаси или унакази национални идентитет, измени историјске врлине представљајући их као грехове или као туђе успехе, изопачи морал и представи "капиталистички рај" као највишу вредност, веру представи као фанатизованост, и ти си створио друштво без својих корена које лако можеш "усадити" у своје идеје и без по муке манипулисати њима. Биће потлачени мислећи да су слободни, а окупаторе гледати као путеводитеље иако су их зајахали као магарце и машу мрквом испред њих.
****
Прво треба
упознати и волети своје, па тек онда кренути у сусрет другој култури, језику,
историји, обичајима. То важи и за личности. Човек мора схватити који су му
циљеви, каквим ће се мотивима и жељaма водити кроз живот, па тек онда уронити у богатство другога.
Свој став, наравно, увек може мењати, али ваљало би остати доследан љубави. На
крају крајева, па и Христос је пре почетка Свог спасоносног дела провео
четрдесет дана у самовању, посту и молитви. Проповед је почео међу Јеврејима,
међу својима, па је проширио међу незнабошцима.
Болно је кад чујем да Србин свој фолклор или
народну песму назива примитивизмом или мртвом прошлошћу, а игра уз туђу и
заиста примитивну музику. Чудом се не могу начудити кад је неко савршено добро
упознат са туђом културом и историјом, а о својој не зна или не жели да зна
ништа. Ако према себи и својима нисмо добри, нећемо бити добри никоме.
Човек, да би истрајао, мора имати и чувати своје корене. Мора поштовати
родитеље и прародитеље. Добар део онога што ми јесмо дугујемо својим прецима и
ономе што су они изборили. Њихов ген је у нама, и ми то не можемо и не треба да
мењамо. Само да
усмеравамо ка добру. Крв никада није вода.
***
Кад се мало удаљиш од друштвених мрежа, па се вратиш, схватиш колико је нарцисоидних и питај Бога каквих све поремећаја у нашем друштву.
Колико људи немају појма шта је саучесништво, своде га на пикселе, кликове и патетику.
Не разумеју колико је ћутање некада потребно и свето.
Не разумеју колики је благослов када си пред светом мален.
Човек, кад пред светом расте, заборави на своје место и на своју праву величину.
Нико
на интернету не мора да зна како и са чим се борим. Поделићу то ако ће некоме помоћи, или ако ће можда мени помоћи, зашто да не.
Тако је и са тугом, са једном од борби.
А данас ама баш све постаје тренд, начин да нас прихвате и да виде како делимо нешто са њима.
Макар не увиђали, људи прихаватају као тренд интернетску тугу и неукусну патетику.
Не сумњам да су се људи потресли, али потребно је знати кад се ћути.
Ко је икада био на сахрани детета које познаје - познато му је колико су то тихе сахране.
То је туга толико велика да учини да занемиш.
Знаш да је свака реч мала.
Иако у православној традицији не постоји онај званични "минут ћутања" на сахранама, онај минут којим се исказује поштовање према преминулом - то је сасвим поникло из хришћанства. Не зову се залуд искусни монаси - тиховатељи. А Богомајка - Царица Тишине. Не пева се залуд на Велику Суботу "Да молчит", илити "Да ћути свако људско тело"... Јер у потресима велике љубави, нема великих речи, љубав надилази речи. Веће је оно што се дешава од твог мишљења и става, они су ту небитни. Тако је кад Бог Љубави нам се открива, тако је и по смрти оних које највише волимо. Човек често занеми. Нећете никад поред гробова срести живе и гласне разговоре вођене од стране оних који су волели покојника. Камоли дискусије и надглашавања, политичке говоре и идеолошке позиције.
Јасно, често је било нарикача, али ретко ко заиста верује у њихову тугу. Наричу из користољубља, покренути људском ситничавошћу и обзиром према навици коју нико не разуме али се ретко ко и запита зашто и даље постоји.
Уместо јавног нарикања и искакања пред туђе очи, боље у тишини да се помоле Богу.
Коментари