Нема ја шта да "осећам" или мислим независно од Светог Писма и Божијег откривења, Христос је рекао какво ће бити спасење. Ако ће га свако доживљавати по свом ћефу, онда би било тачно мишљење да људи стварају своје богове и своја спасења. Није спасење субјективно и произвољно, као да је хотел и кетеринг који бирам за летовање зависно од склоности, но је спасење итекако стварно и истинито, без обзира шта ми осећали или мислили о томе.
Исто је и за Бога. Он је Онај Који Јесте, а не онај који ми желимо да буде. Ако Бога доживљавамо као нашу утешну идеју и неки пласибо ефекат да лакше прегрмимо страдање и смрт, онда ми нисмо православни хришћани. Он је Личност, Бог Љубави директно откривен у Исусу Христу, како некада, тако и данас, и врхунац тог додира и откривања је у Тајни Причешћа.
Човек, да би био духовно здрав, боље је и спасоносније да буде једноставан и јасан, то јест, да има јасне циљеве и јасне видике пред собом. Живот може све да искомпликује, али напослетку, зависи како особа то доживи. Ако је човеку јасно самим са собом, биће му јасно и пред животом. На крају се већина избора своди на "да" или "не". То не значи да оно што следи након опредељења неће бити тешко али много је лакше све изнети уколико знаш зашто то чиниш и знаш ко си у том избору. Ако изаберем другачије, то не бих био ја. Не бих био доследан и веран себи, а шта ће ми ишта ако сам сам себи туђ? Ту нема ни среће ни успеха. Ми, православни хришћани, чврсто верујемо да је наше мерило - Сам Васкрсли Христос. Ако мој компас не показује ка Њему, ако мењам пут, изгубићу се. Ниједна особа, идеал, материјална корист, каријера, лични интерес - не сме да ме одведе од пута који води ка Њему. Таман да ми је род рођени, да немам хлеба да једем, да ме јавно посраме - све је неважно ако се удаљим од Смисла. Толико је једноставно. Напослетку је све "да" или "не" , као што је и Христос крајње једноставно објаснио да ће напослетку једни стати Њему с леве и десне стране. И објаснио је који су критеријуми, кристално јасни. Шта компликујемо беспотребно. Хоћеш или нећеш да будеш човек Божији. И крај приче.
****
Осећања не би требало да буду водиља нашег живота. Осећања су варљива. Некада није важно шта осећаш, чини оно што је исправно чинити.
****
Ми смо остатак "старог" начина размишљања и делања, бунили смо се и дизали глас јер смо добрим делом имали оне пре нас на које смо се угледали и били нам мотивација. Нове генерације то немају, делом јер немају толико развијену свест о друштву и историји, њихово сагледавање стварности почива на егу. Њихова слобода се окреће око њих самих, самим тим није пуноћа слободе. За њих је историја њихова успомена на друштвеној мрежи, а будућност корачање ка њиховом индивидуалном успеху, популарности, богатству. Они се буне само кад неко њих лично нападне, док им је осећај заједнице и колективног бунта поприлично стран. Не може група нарциса покренути никакву промену у друштву јер друштво их је пре тога убедило да су тако проклето битни и самодовољни.
****
Нисам
свештено лице, али мало ме нервира кад кажу "шта они раде, не раде ништа,
само певају".
Стресна је
то служба, људи нису ни свесни. У два дана сахраниш младог човека, венчаш
срећни пар, исповедаш жену што је абортирала, јуриш папире по општини да би
изградио цркву, размишљаш о свом кредиту и решаваш породичне проблеме, а на то
знаш да су све очи упрте у тебе, спремне да осуде и због чашице ракије. Додајмо
томе и чест притисак који могу да трпе од сабраће свештеника или надлежног
епископа, овакав или онакав, јер то се дешава свуда, не само у фирмама.
Овим не
поручујем да други послови нису тешки или и тежи, но немојмо банално посматрати
нимало једноставан позив.
****
Молили бисмо уредништва свих
телевизијских и радио станица, и уопште све новинарске куће да купе Пролог
Светог Николаја Жичког и престану да лупетају о светима, празницима и
"обичајима".
***
Данас у цркви девојчица од 3, 4 године почиње плеше уз "Достојно
јест", померајући усне уз текст песме.
Касније
покушава да одува пламен свеће поред иконе, ваљда их побркала за рођенданске.
Стално хрли
ка олтару, мајка је упорно враћа.
Често ме
орасположе деца у цркви, некако све чине спонтано, чистог срца.
Лепо је то,
некако ми криво што и ја не могу, или сам можда заборавио, а највероватније је
да се устручавам.
Фотографија: Alexey Chumakov |
Шале се, неки
отворен вулкан изгледа као улаз у пакао. Кад би ме неко питао да му покажем
улаз у пакао, само бих му пружио огледало.
**
Данас ми, на свега неколико тренутака, лептир слетео на руку. Био је црн, са разним, дивним шарама. Слетео, неколико пута замахао крилима и - одлетео.
А ја сам се осетио тако детиње срећно.
Смејао сам се али тихо, да га не уплашим.
Као да мекроз њега сва лепота природе додирнула.
Као да је Бог кроз творевину пружио руке и пипнуо ме невероватно малим, нежним ногама Свог створења.
И кожа ми осетила његове ситне удове, и дошло ми тако мило, осетио сам да срце пуца од захвалности што је изабрао баш моју руку да на њој одмори, да замахне свега неколико пута својим крилима и одлепрша даље.
Тако једноставно, тако мало, милиметарски мало, а тако космички много и тако дубоко, као да ме сва лепота овог света загрила јер сам део ње, као да ми је лептир посудио своја паперјаста крила да и мени душа одмори и полети.
Тако мало, неком неприметно, а мени као ненадани пољубац неког кога искрено волим.
Био сам тако радостан, као ретко кад!
Дошло ми да плачем.
Шта људе
одбија од Цркве или зашто нису оцрковљени? Из разговора са људима, наводе неке
од ових разлога (или изговора), или њих неколико:
-
Разочарење неким поступком свештеног лица (па се кроз то сагледава цео клир, па
и цела Црква), некад и разочарење поступком неког верника.
- Превелика
стриктност у правилима и ритуалима (број посних дана и правила поста, итд.).
- Недостатак
јединства Цркве по неким ставовима, или недостатак јасно израженог става.
- Сувише
негативан став Цркве према „великим грешницима“ међу којима се препознају они
који би, можебити, и пришли Цркви (пуританизам).
-
Недостатак харитативних делатности и уопште делатности и односа са људима мимо
времена богослужења.
- Превелико
наглашавање црквених ауторитета.
-
Предрасуде и незнање самих потенцијалних верника (неразликовање сујеверја и
вере, народног и црквеног предања, ставови да је екуменизам прозелетизам у
католичанство, итд.) "Бог је свуда, шта ће ми Црква".
Допуните
низ.
Веома занимљиво да сви они који су
се бусали у Србији паролом Black lives matter нису реч рекли о скоро идентичној
ситуацији која се десила ближе, када је страдао ромски младић. И ту се, ваљда,
покаже лицемерје модерног друштва, сви су "борци за права" кад је то
модерно, или кад је тај неко апстрактна заједничка именица. Кад је реч о
правима живих, конкретних личности са којима делимо животни простор, па и
историју, обичаје, веру, тајац. То није модерно и за многе је и ова смрт само
"циганска посла". Као неко ко је учио ромску децу и знам са каквим се
предрасудама и оптужбама скоро свакодневно суочавају, мислим да се мало о томе
говори из аспекта Православља. Јасно, нису сву децу родитељи научили безбројним
предрасудама, али жив је расизам и код нас. Већ је и оно "прљав сам ко
Циган" расизам, народе, трпамо их у неки под-људски кош, а верујте ми да
то не заслужују, ма нико то не заслужује.
Стицајем неких околности возио
сам до тад непознату пензионисану колегиницу. Жена ми је била симпатична али не
и њена југоносталгичарска прича коју је у једном тренутку разговора започела и
никако да је пусти. Те тад су били дивни, велики уметници, тад се живело, дивне
осамдесете, итд. И све ја то некако прећутим, ајд, свако идеализује своју
младост, то је негде и нормално. Али како су тад међуљудски односи били
здравији, па то нико није гледао да ли је овај други оне или ове нације или
вере, каква су то дружења била... Напослетку каже:
"Тада се у Југославији није
постављало питање да ли је неко добар, но колико је неко добар. Сви су добри
били."
"Не знам баш. Откуд онда
рат изби? Ко поби све те људе кад су сви тако добри били?", упитах без
икакве заједљивости.
Али више ни реч о Југославији
није прозборила.
****
Ако ми не негујемо и не памтимо своју историју, туђин ће да је измени
и прилагоди својим плановима за
будућност.
Раније су непријатељи вршили физичку, спољну окупацију па потом унутрашњу, вршећи асимилацију, претварајући окупирани народ у свој. Тако смо покупили много окупаторских обичаја, навика и веровања, неки су сасвим постали припадници тог народа. Данас се путем медија, културе, образовања, политичких условљавања, прво одвија унутрашња промена да окупатори на крају не би ни били препознати као окупатори. Код нас тај притисак најснажније врши Америка и ЕУ. Србија је богата плодним земљиштем, водом, уопште природним богатствима и јефтином и све јефтинијом радном снагом. Угаси или унакази национални идентитет, измени историјске врлине представљајући их као грехове или као туђе успехе, изопачи морал и представи "капиталистички рај" као највишу вредност, веру представи као фанатизованост, и ти си створио друштво без својих корена које лако можеш "усадити" у своје идеје и без по муке манипулисати њима. Биће потлачени мислећи да су слободни, а окупаторе гледати као путеводитеље иако су их зајахали као магарце и машу мрквом испред њих.
****
Прво треба
упознати и волети своје, па тек онда кренути у сусрет другој култури, језику,
историји, обичајима. То важи и за личности. Човек мора схватити који су му
циљеви, каквим ће се мотивима и жељaма водити кроз живот, па тек онда уронити у богатство другога.
Свој став, наравно, увек може мењати, али ваљало би остати доследан љубави. На
крају крајева, па и Христос је пре почетка Свог спасоносног дела провео
четрдесет дана у самовању, посту и молитви. Проповед је почео међу Јеврејима,
међу својима, па је проширио међу незнабошцима.
Болно је кад чујем да Србин свој фолклор или
народну песму назива примитивизмом или мртвом прошлошћу, а игра уз туђу и
заиста примитивну музику. Чудом се не могу начудити кад је неко савршено добро
упознат са туђом културом и историјом, а о својој не зна или не жели да зна
ништа. Ако према себи и својима нисмо добри, нећемо бити добри никоме.
Човек, да би истрајао, мора имати и чувати своје корене. Мора поштовати
родитеље и прародитеље. Добар део онога што ми јесмо дугујемо својим прецима и
ономе што су они изборили. Њихов ген је у нама, и ми то не можемо и не треба да
мењамо. Само да
усмеравамо ка добру. Крв никада није вода.
Коментари