Често срећем став да смо дужни да учинимо ово или оно да бисмо задобили живот вечни. По томе испаде да прво видимо плату, па тек онда труд. Труд је нешто што "прегурамо" до плате.
А ја негде
мислим да Христос уопште није тако поставио ствари.
Рекао је,
истина, "Блажени чисти срцем јер ће Бога видети", и рекао је да ће к
Себи привести оне који су гладне нахранили, болесне посетили, итд. Али исто
тако видимо да су ови које је призвао к Себи изненађени: "Када те видесмо
гладног, жедног, а да смо ти помогли?" Они, наиме, ни не памте своја
доброчинства, или не сматрају да су учинили ишта одвише да би
"зарадили" Царство небеско.
Љубав не
тражи награду. Не тражи корист. Ако тражи награду, то је онда рачуница, а не
љубав.
Мислим да
ми сувише размишљамо о спасењу, о награди. Више треба да размишљамо о својим
данашњим одговорностима и могућностима. И да будемо захвални на ономе што данас
имамо и што смо јуче имали. У Рај се не полази тек након смрти. Већ данас у
њему обитавамо и њиме се крећемо, макар рај и не био ту у свој пуноћи.
Зато
Христос и каже да је Пут, Истина и Живот.
Христом се,
дакле, крећемо.
Треба да се
посветимо Царству небеском данас, не рачунајући уопште да ли ћемо после смрти у
њега доспети или не. Ко воли и чини добро зарад награде или зарад свог спасења,
па тај ни није Христов.
Он не осети
радост у самом труду. Љубав је за њега обавеза, а не природно следовање Христу.
Онај који
развије живу свест колико нас Бог воли и колико нам је тога дао и дарује нам,
из те живе захвалности, он осећа горећу жељу да буде макар сенка те и такве
Његове љубави. Ако нас неко много и искрено воли, ми смо природно радосни због
тога, захвални, волимо ту особу и волимо многе друге. Човек волећи Бога воли
људе око себе, и обратно. Он волећи Бога препознаје дарове који су ми дати и
користи их у љубави према Њему, другима, творевини.
Јер Рај
није ишта друго до ли пребивање у близини Божијој. Пребивање у Љубави.
Ка Царству
небеском се не крећемо гунђајући, са списком у рукама, на којем пише: требам
ово, требам оно.
Ка Царству
небеском се крећемо свесни одговорности али певајући Богу, уживајући у самом
путу, макар често био и тежак и опасан, али знамо да нисмо сами; крећемо се не
разликујући јасно труд и награду, јер у Богу и туга и радост, и бол и срећа,
добијају свој смисао. Често и сам пут видимо као награду, и сама Божија близина
је нов мотив да даље будемо храбри и радосни. Јер Христос је са
нама!
Сличан текст Хришћанска радост
Коментари