Записи о молитви

Кад год сам лењ за молитву или се појави помисао да је она непотребна, само се сетим колико сам времена залудно потрошио зурећи у друштвене мреже, глупе филмове које сам до сутра заборављао, колико сам себе улагао у неку јефтину забаву, и подсетим се колико то ама баш ничему не користи. Молитва није ту само да би нас Бог чуо, зна Он шта нам треба пре но што затражимо али гледа на нашу жељу да Му то кажемо, не намеће се... Молитва је ту да бисмо и ми сами себе јасније чули, осетили, да бисмо развили захвалност и радост на ономе шта имамо, и храброст и смирење у ономе што немамо. Најтоплији савет за оне који можда не практикују: молимо се и својим речима, разговарајмо са Богом, понашајмо се као да је ту -јер заиста и јесте. И кад молитвом пробудимо успавану свест да је Бог ту, живот се тако лепше и испуњеније живи, у свему што он доноси.

****

Бог је свуда и свуда дела. Он све може. Моја молитва ће се увек завршити са „нека буде како желиш“ али увек ћу знати да Он жели оно што је најбоље за мене и моје најближе. Ма колико то некад деловало далеко од људске логике. Мој Бог је Бог чудâ, Бог Сведржитељ и Он све може. Срешћемо се где Он зажели и дотаћи ће ме кад пожели.

Он је Бог Који одговара, пре или касније, на овај или онај начин. Али Он никада, никада није слеп, ни глув. Зато на вратима многих олтара стоји свевидеће око. Он бди, гледа и зна. Као добра мајка. Јер нас силно воли и Његова смо деца. Покуцајмо и отвориће нам се. Тражимо и наћи ћемо. Будимо убеђени у то.

***

Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва је узвишени дар.

Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност.

Молитва мора бити агонија кајања да би била васкрс наде.

Мора бити сусрет са Творцем  да бисмо Њиме превазишли границе творевине.

Она је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

Молитва није само нешто што читамо, сричемо или говоримо, она је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу. Молитвеност се цео живот потврђује и сведочи.

Ко није у молитви открио и признао ништавност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја.                       

Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

„Помолите се и предајте Господу Богу нашем!“

****

 „Ако се два од вас сложе на земљи да се за што моле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три који су сабрани у име моје, ту сам ја међу њима.”

Ове Христове речи проналазимо у јеванђељу по Матеју 18, 20. Шта оне значе?

Да ли ово значи да Христос није са особом која се моли сама и да Отац неће услишити молитву? Не, нипошто. Јер јесте, ту је Христос и кад се неко моли и кад уђе у клијет своју (Мт.6,6) , потребна је и заједничка и лична молитва у животу сваког хришћанина. Исто тако, било би пагански претпоставити да је молитва на неки начин  „моћнија“ што је више људи који је изговарају. Иако је из више разлога добро да су многи сабрани у истој молитви,  сила није у самој молитви, но у Господу Који је чује и који је упориште нашег јединства. 

Али погледајмо где се ове речи налазе у Светом Писму. Шта претходи овим речима? Прво Христос говори о томе да је Бог као пастир који ће оставити 99  оваца и почети да тражи ону једну, изгубљену. И веома се радује пронађеној овци, веома се радује грешнику који се покаје. Затим Христос говори колики труд треба да уложимо уколико се брат о нас огреши. Да причамо с њим насамо, па са двојицом или тројицом сведока (опет ово двојица или тројица), па да се обратимо Цркви, и тек онда, ако ни Цркву не послуша, да прекинемо да се трудимо. Нема смисла наметати се другом. Онда долазе ове Христове речи о томе да је Он међу двоје или троје сабраних у његово име. После тога одговара на Петрово питање колико често треба да опростимо брату и доноси причу о слуги који није опростио дужнику (а требао је, јер ако не опростимо ближњем, неће ни Бог опростити нама).

Тако да можемо рећи како се контекст ових речи ”где су двоје или троје сабрани” не односе само на молитву. Ове речи су, да тако кажемо, ушушкане у Христове лекције о томе какав однос треба да изградимо једни према другима. Бог се радује овци која се вратила Њему и свом стаду. Овца без свог стада и без пастира – страда, гине, то је јасно. Иако ништа не можемо без старања и присуства свог Пастира,  ми имамо одговорност да једни друге усмеравамо ка „стаду Христовом”, ка заједници једних са другима. Имамо одговорност да градимо јединство у Богу.

Христос овим „ја сам међу њима” потврђује да ће бити присутан док Његови ученици траже и боре се за заједништво. Ту је док опраштају ближњем и тиме задобијају  опроштај Оца небеског. Ту је док покушавају да помогну ближњем да се извуче из замки греха. Ту је док се моле. Христос није само посматрач тога како ћемо се ми молити једни за друге, колико ћемо се ми кретати једни ка другима, Он је директно уплетен у наше акције, Он је ту, са нама. Он остаје да буде пастир „малог стада”.  Дакле, осим молитве, у овим стиховима је реч и о љубави према ближњем и старању да остане у јединству са нама и Богом.