Наиђох на неки тобож православни текст у
којем се категорички наводи да уколико после Причешћа човек не оздрави, то је
зато што и даље има неки неисповеђен грех, па се причестио на осуду, а не на
спасење. По овоме испаде да је свака болест последица личног греха, што није тачно.
Болест и смрт су ушли у људску природу као последице првородног греха, али не сматрамо да је човекова лична кривица свака болест
која га је задесила. За слепог од рођења апостоли питају да ли је сагрешио
он или његови родитељи, а Христос одговара да није ни он, ни његови родитељи,
но да се пројави слава Божија. Многи светитељи су имали различите болести, па и
умирали од њих. Многи су живели и умрли тешко. Сам свети апостол Павле каже да му се "даде жалац у тело" (болест) ,
а Христу Који је страдао на Крсту су се ругали: "Лекару, излечи се сам".
Хришћани нису сачувани од света. Они
сведоче Светлост у свету али сви знамо да су страдали и болели, и даље то чине.
Не верујемо у Бога тик из неког убеђења да нас штити од свега и немамо став да
смо привилеговани у односу на било кога другог. Верујемо у Бога јер Он нас први
заволе, а у другима (били здрави или болесни) видимо Његов лик. Увек ћемо се
молити Богу и Причешћу приступати на исцељење душе и тела, али Божија воља се
не да контролисати, дефинисати, подредити себи. Ако то чинимо, више верујемо у неку "магију" него у Бога.
Исто тако, не ваља да задиремо у Божије намере и покушамо да рођење болесног
детета објаснимо нашом просудом да је то казна за родитељски грех. Нити је
свака болест казна, нити су та деца (и потоњи људи) мање особе у односу на
остале. А нарочито ми нисмо неки богови да разумемо оно што допире ван нашег знања и
искуства. Многи желе да свим животним искушењима, својим или туђим, знају
разлоге, сматрајући да је знање оно које им гарантује неку сигурност и
извесност. Бићу моралан, Бог ће наградити; ако се дешава нешто непредвидљиво и
у чему видим претњу, у нечему сам погрешио, чим ме Бог не штити.
Али ствари не иду тако.
Господ нам не гарантује сигурност. Па Он је
разапет на Крсту. Он нам гарантује Себе. У Њему нећемо увек рационално докучити
разлоге али ћемо увек моћи да досегнемо мир и љубав. Увек ћемо се храбро
сусретати са сваким животним искушењем. Увек ћемо остати људи, у здрављу,
болести, трагедији па и нашој самој смрти. И тек ако све то прођемо с Њим и у
Њему, пребивајући у љубави према људима, дочекаћемо радост непрестану, где нема
плача, смрти, ни уздисања, но живот бесконачан и непрегледан.
Коментари