Болест

Болест је најтеже стање човеково. Њу нико не воли.

  Многе су песме испеване о смрти, патњи, духовном болу, али о болести нико није певао.

Наш народ има златну изреку: „Здрав човек има хиљаду жеља, болестан једну“.

   Треба се тога чешће сетити. Признајем, био сам малодушан, маловеран, слаб, јадан јер у самом здрављу нисам већ видео благослов и шансу. Велика је радост кад је човек здрав и кад су му најближи здрави.

   Са болешћу се пре или касније треба борити и/или помирити. Питање је само часа, начина, времена. Но нико је неће избећи. Јер смо људи, удаљени од Бога. А некад они који су Му најближи – највише болују. Зашто? Не знам. Нико не зна.

   Кажу, треба се сећати смрти. Треба се сећати и болести. Треба обилазити болесне, не због сажаљења, или неког морала, већ зато што су то наши пријатељи и рођаци. Ценимо их у тренуцима кад преплашени помисле да је бол повредио њихово достојанство. Јер није.  Немојмо да ближњи схвати како смо дошли да га видимо пре него што умре. Дођимо му и у здрављу, и у првим налетима болести.

    Тешко је, претешко видети како вољени људи болују. Нема ничег тежег на свету.

        Молим се Добром Богу, Који је болест много пута победио, да пружи утеху и помоћ свима који се боре са болешћу. И за њихове најближе. Болест не можемо увек победити. Можемо се борити да наши најдражи добију што бољу помоћ и старање, молити се Господу за оздрављење и снагу. Знамо да само у Рају „одбеже свака бол, туга и уздисање“, али се морамо борити да сада и овде учинимо све што је до нас да бол и туга буду мањи.

     Не треба никада да заборављамо на смрт, болест и глад. Тако ћемо увек бити будни, трезвени, захвални и никад нећемо заборављати наше болесне, гладне и преминуле.