Вратило
се у мени дете које прича са животињама. Мада, можда није никуд ни отишло, само
је било утихнуло. Шетам обалом Крке,
сретнем мачке, краву, дивље патке. Поздравим их, не знам да ли и они мене.
Некако смо се и упознали, сви смо већ домаћи. Нисам им још имена свима доделио,
можда их и имају.
Попнем
се некад и на једно накривљено стабло, на њему седим над водом, само гледам
реку, осећам сунце, ништа више. Једном сам скоро двадесет минута посматрао
патке како испод мене „пасу“. Било је необично смирујуће. Просто живе, део су
живота, необично посвећене крајње простој радњи, задовољне, једноставне и у
свему томе потпуне - колико патка може бити.
 |
| slika: James B. Janknegt |
На
иконама се често и природа осликава са људским лицем. Ветар се изображава као
човек који дува у трубу, реке као некакве сирене (рецимо, на икони Богојављења).
Месец и сунце такође су антропоморфни, па их видимо тужне при Христовом Распећу
(у Студеници, рецимо). И заиста је тако. Ако дозволиш да Бог у теби живи, све
што видиш се употпуњује, усаглашава ка Смислу, узводи ка Богу - а Он је Личност. Када више пута прођеш поред
неког камена или када ти послужи да седнеш и одмориш, ни он није тик насумично
одроњена громада нечега, добија своје место у твом животу, свој смисао, своје
„лице“. Напослетку, зато људи воле да зидове и просторе куће уреде, ускладе,
„оличносте“, учине их својим домом, својим одразом. И објекти, предмети, и они
могу да буду подложни нашем делању, жељи, вољи, нашој енергији. Енергија је,
дакле, лично дејство. Тако људи стварају и обликују домаћинства, слике, приче,
у све то се, мање или више, уноси наша делатност, наша енергија. У нашем односу
према људима тек! Но то је пипљивији и одговорнији позив, не можеш човека
мењати као стан у који уносиш намештај или се опходити према њему као према
џиџабиџама из Јиска. Према њему остварујеш лични однос, стварнији, боголик, ка
њему добро или лоше делаш, њему нудиш и дајеш своју енергију, добру или лошу,
ти бираш. Видиш ли га као боголиког и светог, или као средство и сметњу?
Е сад,
замисли да не стављаш своје идеје, жеље, па ни делање и вољу на прво место. Да
ту буде све то Божије. Да дозволиш да Божија енергија води, додирује, обликује
и мења. А Божија енергија, она је другачија од људске. Често имамо погрешно
усмерене енергије, што због последица првог, Адамовог пада, то и због нашег личног пада, нашег
греха. Призвани смо на сарадњу, синергију наше слободне воље и делања са
Божијом вољом и Његовом нестовреном енергијом или, како је ми зовемо – са
благодаћу Божијом.
Живимо у
свету где се човек подучава да друге људе гледа као средства, начине, кораке,
да би постигао своје личне циљеве. Било да говоримо о каријеризму, сексуалним
апетитима, емоционалним прохтевима, па чак и религиозно-моралним идејама:
другог видим као неког ко је ту да
употпуни моју идеју живота којег желим за себе. Иако имају имена, особине,
карактеристике, други су ипак актери МОГ живота. Варијација солипсизма.
Потребно
је да се Бог укључи у живот, али не као још један (религијски) објекат којим ја
употпуњавам своју слику о себи, већ је потребно да се човек сасвим оголи од
себе и препусти Живом, Присутном Оцу. Тада људи нису само актери МОГ живота,
већ живот сагледавам у целости, он је тако већи од мене. Зато можеш да се дивиш
патки која храни пачиће и да поштујеш камен који је био толико давно пре тебе и
биће га, вероватно, и после тебе. Људи тада нису средства и начини, но
значајан, боголики део шире приче, пред којом могу у страхопоштовању да
приклоним главу и учиним све да будем део ње. А та ширина, та дубина, та
непрегледна сложеност различитих а у Тајни Бога сједињених, зове се Црква. Нема
чак ни везе што нису сви крштени у православној Цркви, ти знаш да је сваки
човек боголик и да има улогу у пређи Божијег Промисла. Неки је препознају,
други не, но ту су Његовом вољом. Све си дивно створио, Господе, и све има
сврху у Теби, на ове или оне начине. Некада људски путеви буду трагични и
болни, некада разумом недокучиви, али то те не удаљује од вере, но само чини да
унутрашња кидања и грчеве душе препустиш Њему.
И онда,
попут Адама пре пада, дајеш имена животињама и подсећаш се да ти је један од
првих задатака да уређујеш врт, уживаш у Божијој творевини и плану. И онда се
загледаш у отпао лист као да га први пут видиш. Баш тај лист и баш на том месту
заиста и видиш први пут, и као да ти је необично нов и леп - а зашто не би могао бити? И онда те занесу
кругови који се у води стварају док убацујеш каменчиће, и одушевљаваш се што
никада више нећеш прошетати том стазом на исти начин, нити ће ти икад ветар
једнако дотаћи лице, нити ћеш водити исте разговоре са пријатељем. И тада је све
ново, јер то благодат чини. Све чини новим.
"Ево,
све чиним новим." ( Откр.21, 5)
Тебе чини новим, обновљеним, напослетку
преображеним и спасеним. Не толико због твог труда колико због Божије жеље и
кретања ка теби, због Његове енергије, благодати. Али ти мораш да на њу
одговориш, да се ка њој стално крећеш, да не будеш пасивни прималац. Бог не
жели објекте, Њему нисмо потребни да би употпунио Себе или да би остварио лични
циљ. Бог нас просто воли. Бог нас грли, а наше је да Му се препустимо и
узвратимо загрљај.
Вратимо
се себи, будимо деца која грле Бога, људе и природу.
Марко
Радаковић
Коментари