Бог види твој живот као што ти видиш фрескопис
у цркви.
Гледам јутрос фрескопис. И чини се, у први
мах, збуњујуће. Ако бисмо посматрали само технички део, фрекопис је претходник
стрипа. Свака слика приказује одређени догађај, често и хронолошки. Најчешће
Христов живот. Али неке ствари као да „искачу“ из нашег посматрања простора и
времена. Димензије нису реалистичне, најважније личности су често и физички
највеће, а природа мања - скоро као картони на позоришној сцени. Икона
Христовог смиривања буре у једној, истој барци приказује два Христа – једног
Који спава и другог Који умирује море, но ми знамо да је то Један и Једини
Христос, зашто се, онда, нису ликовно одредили да преточе у две иконе? Исто,
често не постоји одређена линија која раздељује све ове иконе на зидовима
храма, па временска линија „клизи“ и слива се у једну јединствену слику, често
у затворени круг. Сви ти догађаји, као да постају један – сви ти Христоси, нама
је јасно, у ствари је Један, само Га видимо у другачијим тренуцима спасоносног
дела који сви скупа чине једно, величанствено дело. Сви ти различити догађаји и
дела чине Једног Христа.
Иконе покушавају да прикажу време и простор из
Небеске перспективе. Заборављамо на ту перспективу, јер прихватимо да смо у
простору и времену, у телу склоном болестима и смрти, имамо често
неконтролисане емоције, чула која не поимају ни све физичко, а камоли духовно и
оно ван простора и времена.
Размислите. Напослетку, ни ми (ако смо зрели и
здрави) не посматрамо људе мерећи их по физичкој величини или популарности, но
по томе колико их волимо и колико нама значе. Гледамо очима Неба, кроз призму
љубави, и тако стварамо у себи свој „фрескопис“. Кад кажемо за неког да је
„велик човек“, махом мислимо на његов значај, не на његов физички изглед. И
деца често мајку нацртају већу од куће. Небо „види“ људе по томе колико су
порасли до „мере раста пуноће Христове“.
Е сад замисли кад би се могао урадити
„фрескопис“ твог живота. Да сви догађаји и људи твог живота буду осликани у
једном низу. И да се види колико је и како је Бог био укључен у све те догађаје
и куда те је водио. Немој мислити да те не води никуд – само „фрескопис“ није
готов. Није још завршен. Било би поразно да се и Христов живо(то)пис завршио
призорима издаје, мучења, Распећа. И можда су неки од оних који ово читају
„запели“ баш на својим мрачним сценама, но једно немојмо заборавити. Бог нас је
саздао налик Себи, да будемо свети, да будемо светиња, да будемо храм,
обиталиште Светог Духа. Само вера у Њега и препуштање Њему и труд да к Њему
идемо, само то ће успешно завршити наш живопис, нашу причу.
Прошлост је била, будућност нам је непозната,
и ако и живимо оно „вечно сада“, итекако смо свесни да све скупа то чини нас
саме, нашу причу. Слојевиту причу, комплексну, нама и другима често збуњујућу и
са мало коначних одговора, но ако би човек могао на трен да, просто, прихвати
да је Бог направио главни нацрт још пре но што је било зидова и боје, а наше је
да гледамо Његовим очима и будемо ко-аутори ремекдела.
Гледа се Божијим очима ако волимо у истини и
пуноћи.
Онда и трагедија прошлости није само бол
обешен о срце, но ја знам: то је једна лества у мом пењању, једна греда у мом
крсту. Мене чека Васкрсење.
И овај ружан сан којим можда данас живим, то
није мој победилац, то је мој изазов, то је питање: колико верујеш? Колико ћеш
надићи проблем јер си борац? – и ја ћу животом дати одговор. Нећу заборавити ни
да је Христос смирио буру.
Слика сам Божија, по Њему сам створен, Он се у
мени огледа – ако сасвим не скорим своју прљавштину. А и тад, ако допустим да
ме очисти, Он ће то учинити.
Црква смо Божија. Једно смо у Њему. И то је
тајна која је тешко схватљива, јер и у Цркви се свађамо, делимо, грешимо. А
опет, ето, и онај несавршен, окрњен, посивели каменчић, и он се нађе као
неопходан да у мозаику буде ивица Христовог ореола.
Само расти, бори се и прихвати тајну и њену
лепоту. Не размишља човек само главом и не креће се само мишицама. Ми ни не
знамо, но већ смо део Вечности. Већ живимо у Царству небеском.
Другачије се ствари виде са Неба, другачије са
земље.
Марко Радаковић
Коментари