Криза има корен у грчком κρίσις што би значило: одлука, суд, пресудни тренутак у одлуци. Ми је данас сводимо на велику невољу. Она није нужно лоша ствар по себи, зависи шта човек у сусрету са њом одлучи. Куда оде и ко бира да буде.
Свако од нас пролази кроз кризе. Православни хришћани као темељ имају Христову одлуку, Његову кризу у Гетсиманском врту. Она је решена одлуком: "Нека буде Твоја воља". Томе следујемо. Све остало је промашена борба.
То не значи да Богу не треба узносити своје личне жеље и молити за одређене ствари које сматрамо да би биле на нашу корист и раст, или на добро ближњих. Али без тог пресудног поверења и јасне препуштености, нема и не може бити светла у мраку. Човек без Божије воље и мимо ње не може пронаћи излазак из мрака. Ако је Бог за тебе наменио да одеш у најцрњи понор и таму, радије иди тамо, него што ћеш посезати за привременим лампицама.
Звучи као лудост или саблазан?
Тако је звучало Јеврејима и Грцима говор о Богу Који је добровољно одлучио да постане Човек, буде осуђен, попљуван, мучен, распет као најгори од свих, да би васкрсао.
Није им имало смисла.
Многи хришћани, они који се сматрају следбеницима Христовим, као да би пречицом. Без крста, ако може, Господе, без кризе. Без великих животних тегоба, без жртвовања ичег мог зарад љубави.
Некад ми се чини да су цркве пуне људи када се дели бадњак, света водица, врбица, васкршња јаја, а празне када се дели крст који би свако од хришћана требало да носи.
Када се дели тај крст, неко би питао? У суштини, на Крштењу, зато се тако и зове на српском, изворно би било Βαπτιζω, погружавање, но ми смо, Срби, сасвим на месту, у преводу подвукли да се сараспињемо и умиремо у Христу, да бисмо Њиме и живели. Подвукли јесмо, животом су сведочили небројени наши преци, који су и живели и неретко мученички умирали следујући тој вери. Данас, међутим, превелика нам жртва да отпостимо славу ако је посна и да у цркву тад одемо.
Празне цркве кад се дели Крст, а дели се сваке Литургије, дели се тад и Крст и Победа, и смрт и Васкрсење. На крштење долазе, али као да многи не разумеју да су тиме по свој крст дошли, спремни да уз Христа се разапну и умру, да би Њиме васкрсли.
Криза није нужно лоша ствар. Немојмо је доживети као муку, но као изазов, као простор за раст, као шансу да сведочимо своју веру. Лако је у добру и међу добрима бити добар, лако је без невоља сведочити радост Неба. Но ти изволи, буди Христов: буди Његово светло у мраку. Буди доследнији Његовим вечним заповестима но људским привременим решењима. Буди вернији Његовој љубави но људским прохтевима допадљивости.
Криза је испит, изазов, простор за раст, за усавршавање у смирењу, љубави, храбрости.
Касније још о томе...
Марко Радаковић
Коментари