Видимо се, Сомборе, граде лишћа, тихих поподнева, успављујућих кишâ, граде у којем су људи топли и полуотворени у тој некој својој суздржљивости, бар у почетку, док се не заволите, ти и људи тихих разговорâ и благих гестикулацијâ.
Видимо се, Сомборе, једног дана ћу, надам се, сасвим заборавити опори мирис кафилерије. Славио сам ту нашу победу кад је, надам се, занавек, отишла од нас и оставила нам да осећамо мирисе дрвећâ, пецива и паприкаша.
Пустио сам корење у теби, као и небројени бођоши, пустио их дубоко и широко. Не мерим колико сам порастао, но ваљда, дође време да се корење ишчупа, да се остави простор новима, а ја ћу годове бројати другде и гранати се под другачијим облацима и упијати од другачијих кишâ.
Видимо се, Сомборе, платно и странице уметникâ, жицо тамбураша, позорнице глумаца. Био си добро уточиште када је ваљало надахнути се, угледати на искусније, осетити твоје шеталиште под ципелом, тиховати или плакати крај канала.
Богат карактерима и ликовима, од вечитих бакâ, преко љубипитљивих декâ; од скромних и повучених домаћина, до оних снобова који се уздижу својим сомборством над нама, дођошима; од људи који могу да уђу у историју као знаменити до оних ексцентричних маскота града, одбачених чудака. Сви су били и остаће део занимљиве приче која је, донекле, и даље моја, а можда ћу и ја, донекле, остати део ње.
Нека се и даље шарени пијаца, надам се да ћу запамтити код кога сам увек куповао парадајз, а код кога сланину. Нека и даље бучи бувљак и стрпљиви редови нек се стварају пред сладолеџиницом и пекаром. Нека звоне звона драгих храмова, нова деца нек у њима носе свеће, а стара нек одрастају и врате му се, чешће или ређе, као ја што ћу.
Сомборе, са брдима јесењег лишћа, са мирисом кокицâ и кестења, са младима који уче и веселе се, љубе се у скровитим местима парка. Сомборе, са људима који су ненаметљиво, благо осмехнути, тихо ушетали у мој живот, а ја не бих рекао да сам исто тако отишао, само сам отпутовао, променио, проширио, изазвао себе.
Грлим те, Сомборе. Бог зна колико си ме миловао а колико стискао, било је тешко, но било је и лепо. Ниси савршен, но нисам ни ја. И као што иначе не заборављам старе пријатеље, нећеш бити заборављен. Неће до краја бити јасно колико је тебе остало у мени, у написаној речи и срцу које путује. А ваљда ће остати и један, незнатни, малени делић и мене у теби, као мирис који однекуд донесе ветар, као мисао која тик понекад, спорадично, кратко заживи, па је нестане: Марко је живео овде.
До виђења, Сомборе.
P.S. Одлазим у Крку, да будем професор у богословији...
Коментари