Препознајем мрак.
Не улажем се у њега, не оптерећујем се њиме, али обзнањујем да постоји.
Кад ти се видик утопли Светлошћу Тихом, мрак те не занима, али нећеш порицати његово постојање. Већина нас је у њему била. Свима нам је ушао у видике, све нас је повредио.
Бесмислено је и лицемерно то негирати.
Грех је стваран, слаби смо.
Ако то препознаш и признаш, то те не чини слабим.
Чак супротно, ако мрак, грех и слабост негираш, веће су шансе да ће те прогутати.
Чак ако одбијаш могућност да се други, твој ближњи, огрнуо тамом, безнађем и болом, и ту тако страшно грешиш. Његова слабост га не чини недостојним љубави. !Љубав препознаје туђу таму, али не сме да је одобрава и подржава. Она је обасјава. Па можда се смањи. А можда и не. И то боли.
Препознајем мрак.
Делом јер ми није сасвим непознат, био сам у њему изгубљен. Делом јер тако јасно видим и препознајем себе, друге и пут под Светлошћу Тихом.
Мрак није стваран по себи, он је негација Светла. Али немојмо ни на трен мислити да за Светло није потребан и наш одсјај, бљесак, наша искрица, узнос нашег пламена ка Горе.
Милион пута сам поновио ђацима: учини један корак ка Богу, Он ће ка теби десет.
Ако окренеш леђа Богу, Он те неће јурити, али ће те увек чекати.
Препознајем мрак и други му је назив: недостатак љубави.
Разликујмо само, молим вас, љубав од осећаја дужности. Разликујмо љубав од страха од одбачености и невољености. Разликујмо љубав од комфорности и личног интереса.
Најлакше се залута у мрак док мислимо да волимо и верујемо.
Ниједан зао човек није за себе мислио да је зао.
Ђаво је велемајстор преваре, убедиће нас олако да служимо Богу и Смислу, љубави и породици, док се у ствари заробљавамо у страху, кривици, дугу, неразјашњеним траумама, мржњи.
Препознајем мрак.
Не бежим од њега, често сасвим зароним у мрачне улице.
Из мрака, и у мраку, сведочимо Светлост. То је дужност сваког хришћанина.
Не претварајмо се да смо од мрака изузети, јер нисмо. У томе је кључ нашег смирења. Грешни смо сви. Не стављајмо маске. Не морамо јавно да се исповедамо али ниједан није већи од иједног другог. Сви смо исти, сви смо боголики али и сви смо грешни.
Сви препознајемо мрак.
Једни су били у дубљој, други у не толико дубокој тами, али нико од нас није био светлоносац од првог дана свог живота до овог трена.
Не бежим од мрака. Пружам руке онима у мраку. Иронично, некада баш док сам и сâм у њему, и то знају многи који ово читају. Али док сам у мраку, загледан сам у Светло. И показује ми пут. Увек нам показује пут, само гледајмо ка њему.
Препознајем мрак.
Не улажем се у њега, не оптерећујем се њиме, али обзнањујем да постоји.
Јављам онима у мраку, онима попут мене, да нису сами, само нек отворе своје прозоре и пусте светлост унутра.
Господ је удесио прилике, али ни ја, нити иједан други човек, нисмо никакви лучоносци, никакви прометеји, ми смо радосни ако се, ето, поставимо под добрим углом, да нас обасја Светло по образу и да другима то светло – а не ми! - укаже излаз.
Ја сам један од многих у мраку, попут вас, који препознају Светлост.
Нисам извор светлости али могу, попут вас, да будем њоме обасјан и другима укажем пут.
Само Сунце Правде јесте изворише светлости, а ми је препознајемо, рефлектујемо, као месец пред сунцем. Ако смо и светлост свету, нисмо од себе, јер ми то не можемо. Тама би нас обузела, ветар би пирнуо, мрак би нас прогутао и земља затрпала.
Ми знамо Ко је Светлост.
И светлост светли у тами, и тама је не обузе.
То је једини начин да нас тама не обузме, да будемо уз Светлост Незалазну.
Марко Радаковић
Слика: Maria Sophia
Коментари