Још једном да објаснимо да ли се ради кад је
"црвено слово", но пре тога шта је Црква и празник.
Црква је Заједница верних сабраних у Христу и Он ју
је основао, да бисмо се као Заједница у Њему кретали ка Царству небеском.
Заједница прославља значајне догађаје из Христовог живота на богослужењу и
тако, мистично, и чланови Заједнице учествују у тим догађајима. Бог је
благословио да човек ради и то му заповеда: "шест дана ради". Али
продужује: "а седми је одмор Господу Богу Твоме". Ово се не односи
само на недељу, као дан Васкрса, већ и на празнике. Нагласак је у "одмор
Господу Богу Твоме", а то није тик ленствовање. То је дан за молитву,
сећање на Божију укљученост у људску и нашу личну историју, дан за најмилије.
Из свега овог изнетог разумећете да је збуњујућа
брига о "црвеном слову" од стране људи који никада на богослужење, у
Заједницу, не иду; нити им је посебно познато шта се или ко се прославља на
одређени празник; а има их који ни у Васкрслог Христа не верују. Негде гајим
наду да је ово, ето, почетни, неспретан корак ка вери и Заједници, и да ће
њихово поштовање отићи даље од "црвеног слова" (названог тако јер су
велики празници у црквеном календару означени црвеним словима). Жао ми је што
је, махом, једини разлог за њихово "поштовање" празника страх да их
нешто не удеси, јер су радили кад се "не ваља". То их утемељује у нездравој
вери према Богу (или некој "сили")
као својеврсном формалисти и осветнику. Да не спомињемо што Бог уопште
није имао сам нерад у виду, већ су празници ту да одржимо живом пажњу да
постоје далеко веће вредности од оних које ћемо задобити радом.
Додајмо и да на Задушнице није прописано да се не ради, чак напротив,
тада се после молитве за покојнике баш ради, уређују се гробна места.
И додајмо да много, већина православних хришћана
свакако ради "црвеним словима", запослени смо, али свакако одвојимо
време за молитву и ако успемо и за богослужење. Свакако бисмо морали доследније
да се изборимо да се много више продавница, фирми, итд. затворе недељом, што
због богослужења, то и због значаја породичног ручка, када је породица на
окупу. И ту, и они који нису хришћани, мислим да могу лако да увиде смисленост
Божије заповести. Ради, човече, труди се, рад је здрав - све дотле докле више
није. Кад сувише исцрпи, кад због привремених брига заборавимо да хрлимо ка
вечности, кад су нам руке заузете послом толико да пропустимо да загрлимо оне
које волимо. Дакле, није празник ту због нерада, већ због наше пажње која би се
морала усмерити другде, а не само ка овоземаљским бригама. Усмеравамо пажњу ка
Горе - певајући Богу, али и ту, тик поред, ка нашим најмилијима, јер без љубави
и загрљаја залуд нам сваки посао и борба.
Марко Радаковић
На икони је праведни Јосиф који подучава малог Христа занату и Богомајка у свом послу. Слична тема овде
Коментари