Има
нечег ослобађајућег у прихватању усамљености. Помало је парадоксално и што
једини начин да превазиђеш усамљеност
подразумева њено прихватање.
Људи
греше, па у великом страху од усамљености пристају на штетне и болне односе, правдајући то љубављу
или чак и хришћанским смирењем. Буду са
људима, заваравајући се да ће се они променити, да ће се, ето, десити неки
значајан преокрет, гутају сувише и троше се преко мере. Иза свега тога у њима
чучи једно уплашено дете које жели да буде препознато, цењено и вољено. И то
дете се често теши маскама такве љубави, а врло добро зна да то није оно што му
је истински потребно. И види да у том
односу неће узрасти ни педаљ. Остаће усамљено и уплашено дете, а онај други, за којег се заварава да је онај
уз којег узраста, одржаваће га маленим, несигурним, зависним, зато што дете у
њему одбија да одрасте. Радије ће у страху од самоће манипулисати, уцењивати,
претити и обома затварати кавез, да их, не дај Боже, слобода и лет не би
удаљили једно од другог. Да га онај други не би надрастао и отишао.
Да
ли то значи да се људи не могу променити? Не, људи се мењају, чак су и створени
за промену, за стално преумљење. Али некада пронађу особе које сувише дуго
оправдавају и ћутке прихватају њихово пребивање у истом и штетном. Некада се
пронађу двоје уплашених пред животом и буду тужна утеха једно другоме, налазећи
оправдања за свој кукавичлук, лењост, порок или грех.
Постоје
људи који своју личност и идентитет граде само на основу других, често
заборављајући себе. У задовољавању туђих потреба сасвим превиде да уопште и имају своје. То је
махом везано за рано детињство, кад је особа, иако млада, морала да преузме
старање и бригу о другим члановима породице. Али не мора да буде, многи као да
нису научили да пажљиво ослушну себе, сматрају то гордошћу. Не воле, заиста,
себе . Потребно им је да их други воли, да би прихватили да су вредни љубави.
Хришћани немају сумње да су вредни љубави и да их Бог воли, да им је зато и дао
живот. „Хвалим те, Боже, јер сам дивно саздан“, пева псалам. Човек мора чешће
да се загледа у своју сопствену лепоту и да је негује. Да је не ућутка штетним трпљењем и не дозволи
да је други наружи и отупи ситним
уценама и сталним повређивањем.
Боље,
стога, прихватити усамљеност. Не ужасавати је се, не бежати од ње. Она није
толико страшна, заиста није. Научи те да дубље упознаш себе, да се сасвим
порвеш са собом. Многи се плаше да ће ту битку изгубити али без те победе, не
вреди ти ама баш ниједну другу да започињеш. Ако не можеш сâм са собом, а како
мислиш са другима? Усамљеност те научи да се стараш о себи као о особи коју
волиш. И, гле, и усамљен итекако можеш да растеш. Напослетку, дешава се чудна
ствар, будеш сâм али не будеш усамљен, бар не толико често и не толико болно.
Јер имаш и породицу, и пријатеље, и колеге... Занимљиво је, кад здраво заволиш себе,
шири се и круг пријатеља и познаника, јер природно сијаш радошћу, полетом, па и
љубављу према тим људима. И тако, ето, природно можда некога упознаш. А можда и
не. Није ти више суштински важно, знаш да је живот леп и да свакако растеш, да
ниси у кавезу. Ако некога и упознаш, пожелећеш да можете да растете заједно и
неће ти бити проблем да кажеш „не“ уколико ваши начини и путање нису бар
слични. И то је у реду. Но немој да ти срце преплашено трза, учитавајући и
слутећи претходни бол односа. Тада тешко
пружиш руку другоме или олако завршиш причу, јер те више не контролише страх од усамљености, али
те кочи страх од репризе. Опет нећеш расти. Опет си закључан у кавезу, овај пут
су му решетке сачињене од сећања, но ти увек држиш кључ.
Има
још на ову тему да се каже, за сад оволико.
Марко
Радаковић
Коментари