Не дај, Боже, да нам душа ослепи на лепоту. Не дај да нам оглуви на песму коју појеш.
Оружнили смо. Умиремо.
Не дај, страшно је то, не препознавати лепоту или сумњати у њу.
Живот нас гњечи, ђаво нас ломи као ветар слабо класје, но Ти буди наше окриље и мир.
Препуштали смо се нежности сусрета, поуздавали се у људску доброту, огледали се у другима, и често смо схватали да су људи срца наружили, лик испрљали, да њихови додири чешће повређују него што грле.
И онда, повређени, разочарани, уплашени и опрезни, не верујемо својим очима, ушима и срцима.
Огрубео длан не осети пахуљу. Огрубело срце лепоту.
Често стављани у туђе рачунице и сами смо се учили да људима прилазимо као рачунима, интересима, претњама или сметњама. И полако и сами себи постајемо оно што нас повређује. И ми сами постајемо пред собом они који троше, дају или прете - у друштву вукова, постајемо свесно и сами рачун, интерес или претња, и другима и себи.
Не дај да бол изобличи наше видике. Да угуши нашу вољу, полет и жељу за игром. Да нам одузме наше поверење у Тебе, па да се не усудимо да зађемо у наредну стрму улицу, да не пружимо руку следећем странцу, не дајући му шансу да нам буде близак. И не дајући себи шансу да осетимо, осмелимо се, препустимо и заплешемо.
Кријемо се и смрзавамо у сенкама ствари, уместо да станемо пред Твоју светлост и топлину.
Умиремо, Господе, још док смо живи.
Људи губе наду. Демони злих сећања им заривају узе у умове, па не могу мислити даље од јуче, ни чинити више од оног што је лоша навика.
Људи губе вољу. Демони слутње им пројектују филмове, па остану слеђени у истом или губе оријентир у немогућим бекствима, препуштајући се токовима, као дављеници који не трзају ниједним мишићем.
Људи све мање воле. Рањени, прокрвављени, повређујући друге мисле да се тиме старају о својим повредама. Себични, мали, и у томе тако трагично тужни, граде личне вавилонске куле, свако за себе, у жељи да засеку Небо, да буду велики, гиганти. Људи, створени да се на Богу граде, да буду храмови, тврђаве и склоништа, радије себе изграђују на облацима снова и претачу се у непостојане, у бљеске, магле и магновења, да би их напослетку сасвим нестало. Желе да се око њих све обрће: људи, прилике и успеси. Желе да они у себи имају снажну, силну гравитацију, и на крају преточе у црне рупе које гутају оне око њих и себе саме, чак и ваздух сам. Но, Ти, Боже наш, буди нам једини средиште и гравитација, па ћемо лако наћи ћемо своју путању и хармонију у сазвежђу свих светова. Па ћемо лако наћи своју атмосферу, јер тешко је дисати без Тебе!
Желимо одговоре, решења, желимо да стргнемо ама баш сваку завесу, прекопамо сваки брежуљак, створимо тунел кроз сваку своју голготу и прекинемо, по цену свега, сваку тишину.
Плаши нас Тајна, збуњује тишина, повређује једноставност, ужасава препуштање.
Док смо живи умиремо, а знамо, ако смо с Тобом, и док умиремо, и у смрти самој живећемо.
Једном, давно, на прса ми је слетео лептир и то ме је толико орасположило, као да си ме Ти Сâм помиловао. Као да ми је живот свечано ставио орден.
Недавно, опет је на мене слетео лептир и помислио сам: ево је, буба. До јуче је била гусеница и ларва, сутра ће угинути. И тако сам се растужио, мислећи: где ми је она јучерашња радост?
Врати ми радост спасења мога, Господе!
Свео сам живот на обрисе, рачунице и прилике.
Зашто сам дозволио да бол засени радост, грех врлину, смрт лепоту?
Много је имена која помињем у молитви, а ја сам тако мали, и муке је толико много, и свака има име, лик, пут, и ја не знам да ли ће утихнути и завршити иједна, икада, игде, и бринем се, Господе, тако се бринем за све те људе, и добре и лоше, мале и нејаке и грешне, попут мене.
Умиремо јер без лепоте се умире.
А ми смо се уплашили да будемо лепота.
Не тик она пролазна, рођена под руком шминкера, но трајна, постојана, смела, храбра, добра лепота, јер нема лепоте без доброте.
Не верујемо више ни лепоти и не разазнајемо маске од истине.
Толико смо пута обманути да нам је сумња постала друга природа!
Чувај дете у мени, Господе, и не дај га! Дај да останем дете које истрчава пред Тебе, машући палмом, пењући Ти се на груди. Не дај да ме издајство света превари и уброји у своје бројаче сребрњака, пераче руку, подизаче туђих крстева.
Браћемо цвеће и стварати букете, певати песме ван икаквих прилика. Плутаћемо водом, поклањати другима храну, приче и осмехе, грлити иконе и дубоко удисати мирис тамјана. Хрлићемо ка драгима, пријатно подрхтавати у реду за Причешће, напрегнути мишић да за вољене будемо ту. Бићемо живи јер ћеш Ти у нама бити жив. Бићемо лепи јер ћеш Ти у нама бити леп. И препознаваћемо се у тој лепоти.
И дај нам, Лепи мој, очи, срца и снаге за то. Јер тешко је. Недостаје нам те лепоте.
Марко Радаковић
Коментари