Размишљам данас о дубини Божијег Промисла и о томе
што је Свети Дух сишао на апостоле у виду огњених језика.
И раније је Господ бирао огањ (илити ватру) да се у
њему или кроз њега пројави, и то је био нетварни огањ, дакле, не онакав какав
смо ми навикли да виђамо, нити истих својстава, само сличног изгледа. Тако је
огњем Бог склопио савез са Авраамом (Пост. 15, 17), јавио се Мојсију из купине
која гори а не сагорева, тако је Израиљце пратио огњени стуб приликом изласка
(Изл.3,2) а на Синају се Бог јавља усред громова и ватре (Изл. 19) . У многе
пророчке визије је укључен управо огањ: „Јер је Он као огањ ливчев.“ (Мал, 3, 2
и слично Јез. 1, 13). „Јер је Господ Бог твој огањ који спаљује и Бог који
ревнује.“ (Понз. 4,24 и још Пс.18, 12-14). Серафими, једни од највиших
анђеоских чинова, у корену свог назива имају глагол „горети“. И тако даље.
Људи поштују ватру кроз историју. Она је изузетно
корисна сила, често неопходна за живот. Без ње не би било огњишта, не би било
могуће спремити топао оброк, склонити од хладноће, не би се могао обасјати пут
ноћу. Означавала је заштиту, сигурност, живот. Многи су то данас, у развоју
модерне технологије, заборавили али као да нам је свима у генима да се
загледамо у ватру где год она гори и помало јој се дивимо, а помало је се и
плашимо, поштујући њену силу. Ватра је била значајна и у медицини, она је
дезинфиковала, чистила. Ватра је од овог света, и итекако осетиш њене плодове и
последице, а опет, не можеш је попут каквог предмета ухватити. Као симбол
очишћења служила је и у старозаветном богослужењу, те су се жртве Господу
спаљивале, а и данас стварамо огањ, илити жар, уз помоћ којег кадимо и палимо
свеће. Иако су неке модерне олакшице у богослужењу сасвим разумљиве, мислим да
никако не би смело да изостане „старомодно“ паљење свеће.
Није нам познато како изгледа Свети Дух, но осим што
се јавио као голуб приликом Христовог Крштења, сад се јавља као огањ који се
раздељује апостолима – и јасно је зашто
на овај начин. Он и даље, мада ми то увек не видимо физичким очима,
силази на човека као ватра која чисти, сажиже грех, греје срце. Чини да човек, тако утопљен, пројављује и
сведочи Његову благодат. Како на Педесетницу, тако и увек, Он је Пламен који човеку пружа поуздање и
смелост да у Њему дела и да се Њиме креће кроз таму овог света, да Њиме буде
светлост свету. И данас је он Давалац Живота и Ујединитељ, и даље отвара ум,
милује срца, чини да једне друге истински разумемо и једни другима прилазимо.
Без Светог Духа нема живота, нема светлости, нема јасног пута, ни смелости да
изгарамо љубављу, вером и надом. Итекако осетимо плодове Светог Духа а, опет,
не можеш их тик тако опипати, дефинисати, остају Света Тајна. Сви смо добили дарове
Светог Духа приликом Миропомазања, Њиме смо запечаћени. Али на нама је шта ћемо
са тим даровима радити. Он се не намеће ако Га човек не жели и одбија. Али ако
Га жели, ако Га призива, као што смо ми данас у Цркви радили, Свети Дух може
сасвим да преобрази човека, као најбољи Ливац, да га учини радосним, смелим,
даровитим, великим, да га учини Својим чудом. Свети Дух све чини чистим,
постојаним, изворним, истинитим. Он је Утеха и чини да ми будемо утеха другима.
Нека је Богом благословен празник!
Марко Радаковић
Коментари