"Купљени сте скупо, не будите робови људима." (1.Кор. 7, 23)
Неке људе многи може бити и поштују због моралних особина али их често узимају и здраво за готово. Само да бих описао овакве људе, служижу се термином "добрица". „Добрицу“ сагледавају као велико и добро дете али оно које није способно да се брани, одупре, заузме и избори. То не може бити заиста добар човек јер доброта укључује храброст и постојаност, а оне су најпоузданије у Богу. Био је добар јер су прилике погодовале, не знам какав би био да наступи сукоб и криза.
Кад Христос каже „Блажени кротки јер ће наследити земљу“, ово „кротки“ не означава немоћне и покорене. На пример, бик је велика и силна животиња, а опет служи човеку и не ропће на своју судбину. Тако често и човек, свестан је своје снаге, но је зауздава у љубави према Богу, контролише и усмерава своју силу да би делала и чинила на славу Божију, да не би била рушилачка, но стваралачка сила. А знамо за ону изреку да Господ и кад руши гради, и да је чак и незнабожачког освајача Навуходоносора назвао Својим слугом. Сви људи имају у себи силу да граде или да руше, само једни не препознају начине и времена, а други се уплаше и повуку, зависно и од сила и од прилика.
„Добрице“ су људи који не желе ником да повреде осећања и желе да се допадну свима, остајући често на маргинама сопственог живота. Бог то не жели од нас.
У реду је бити фин и љубазан када је то природна пројава онога што јеси. Али инсистирати и форсирати финоћу и љубазност само зато што је то очекиван и друштвено прихваћен начин комуницирања, или зато што желимо да се другима свидимо, то пред Богом ништа не значи, то је позоришни патос. Исто, некада су околности такве да је сасвим у реду поставити границу и умети комуницирати: не. И Христос је то радио.
Многи су у заблуди да је и Сам Господ Исус Христос за време овоземаљске делатности био „добрица“, што не може бити даље од истине. Видим тај промашај у модерним екранизацијама Јеванђељима, приказују Га као Mr Niceguy. Христос је у очи људе називао окреченим гробовима, породима змије, слепим вођама – све су то заслужили, и није то чинио у мржњи, већ у љубави. Истерао је трговце из храма плашећи их бичем и Својом виком, али то није био неконтролисани бес - пре тога је сео и натенане исплео бич. Није никога ударао бичем али није ни молећиво питао трговце: „Опростите, да ли бисте били довољно љубазни да одете из храма, није лепо то што радите, повредили сте ми осећања?“. Не, него их је натерао да оду. А тек што није сасвим јасно и свима објашњавао Своје поступке! Он никада није стремио да буде допадљив, Он је чинио вољу Свога Оца и волео је до краја.
Хришћани би пре него што маре да буду допадљиви и да њихово понашање буде прихватљиво од стране већине, више морали да стреме да буду Божији и да у Богу буду своји. То је истинска аутентичност. Доброта није исто што и допадљивост, љубазност, манири. Доброта НИЈЕ исто што и толеранција, емпатија, хуманизам и остале велике речи страног порекла којима нам пуне главе ових година и наравно да остају празне ако нема љубави. Бити добар не значи толерисати грех, такве идеје нам намећу и не могу бити даље од хришћанства. Бити добар значи живети Добрим Богом и Њиме се кретати. Носити крст. Допуштати да Христос живи у нама. Прилазити свакој особи као да јој можеш бити ближњи. Давати себе другоме, искрено и смислено. Не очекујући ништа од те доброте: ни икакво лично задовољење, ни икакву награду, земаљску или небесну. Доброта у себи проналази сврху.
Тако да, не заваравајмо се. Доследни хришћани никада нису „добрице“. Они су следбеници Бога Који стрпљиво и посвећено плете бич. Они су, попут бикова, сила која може пола света да преоре, да би се засадило добро семе и да би никли добри плодови – то смо чинили и то и данас чинимо. Свет мењамо од времена једног Дрводеље и 12 простих људи. Чинимо кротко, тихо, смирено, без помпе и параде, па многи потцене нашу снагу. Силни смо, јаки, постојани, способни, јер имамо Силног Бога уз себе. Његова се сила у немоћи пројављује, Његово познање је сакривено од мудрих а откривено безазленима, Његова доброта надилази свако људско поимање исте.
Истински добри људи служе Добром Богу. Његова доброта кроз њих просијава, кроз њих живи, шири се, чини да даје добар плод. Ђаци знају, навика ми је да кажем: „Хајде да се помолимо Добром Богу“. Кажем то спонтано, искрено, утврђујем их при том у поуздању да је Бог Добар. Често Му се и у молитвама обратим „Добри мој“. Његову сам доброту осетио толико присно, топло, незаслужено, изобилно. Али некада сам Његову доброту осетио и веома окрутно и болно и тада нисам знао, нисам поимао да је доброта, био сам убеђен да је казна или да није био ту. Тек по одмаку времена, тек по добијању благодати и утехе, схватиш да те је Бог спасио, често од себе самог и својих жеља. Тако да данас немам сумње да је Бог заиста Једини суштински Добар. Ми му само подражавамо, на Њега подсећамо, личимо, огрејемо се сами о ватру Његовог милосрђа, па ето, можда ког другог промрзлог угрејемо и згрејемо, но топлина остаје увек од Њега.
Добри смо док служимо Доброг Бога. Али не будимо „добрице“, јер то су робови људима.
Марко Радаковић
Коментари