Некада су људи које смо сматрали непријатељима, и у одређеним деловима живота су заиста и тако наступали, највише допринели нашем сазревању, расту, па и миру.
Звучи
парадоксално али тако је.
Недавно,
док смо ишли на неко славље, поденем спонтано с пријатељем тему о неким људима.
Каже, скоро разочарано, како је могуће да се неко срдачно, па и емотивно,
поздравља са особом која га је повређивала и правила му зврчке. Он је то
тумачио као лицемерје, позоришни патос. Лично, не искључујем уопште тај елемент,
има и тога. Но може се, заиста, десити да Бог стави у џак два добра човека,
сваког са својим лудилима и греховима, да се међусобно порву, да попут два тупа
ножа један другог избрусе, изоштре - то некад може да варничи, изазове пожар,
некада може дубоко да засече, и њих, а некада и неке треће. А некада то човека
изгради, изоштри, оспособи, научи. Не мора да значи да ће остати присан са
некадашњим супарником, но заједљивост или мржња могу да ишчезну, па чак и да се
јави захвалност.
Библијска
повест о Јосифу је невероватно надахњујућа и провокативна за људско схватање
правде, опроштаја и Божијег плана, чак и данас. Ако неко не зна: Јосифа су
рођена браћа хтела да убију из љубоморе, па су ипак нашла „блаже“ решење, те га
продала у ропство. При том су исценирали родитељима да је Јосифа убио лав и
рођени отац је пао у депресију, на њихове очи, због злодела које су учинили.
Јосиф је као роб надрљао управо зато што је био крајње моралан и доследан, но
напослетку, после много година страдалног живота у робљу, успева да постане
фараонов најближи сарадник. Тада браћа долазе да траже помоћ од Јосифа, јер је
избила глад. Неко би рекао игром случаја, но ми знамо – Божијим промислом,
Јосиф спашава целу породицу. То не би било могуће да га нису тако окрутно
издали. Нити би он толико напредовао и толико утицао и при том спасао хиљаде
људи од помора, нити би давно дато Божије обећане засјало у толикој пуноћи.
Тако је, слично, Бог Навуходоносора називао Својим слугом, иако је разорио
Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Много је таквих примера, али да не дужимо.
Грех
и даље остаје грех, Бог га не жели, он нема ништа заједничко са Њим, грех је
негација свега смисленог и постојаног. Бог никада не „шаље“ грех, у овом или
оном контексту: „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је
непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога” (Јаков 1, 13). Али Бог је
толико Силан да и туђи грех може да искористи на добро, усмеравајући околности
али увек остављајући сваком човеку слободу избора. Бог из највећих рушевина и најгорег
зла може да створи нешто прелепо и вечно уколико је човек Његов сарадник у том
грађењу.
Јасно,
потребно је задржати будност и опрез. Људи могу да се покају и да се заиста
промене, а могу и да наступе дволично зарад своје користи. Како ми то можемо знати?
Остајемо, по речима Христовим, мудри као змије, питоми као голубови. Увек је
потребно опростити, но и мудро чувати себе од друштва злих, да и нас не повуку
са собом. Ако су нас дубоко повредили или повређују најмилији, то додатно
отежава. То су најтежи крстеви за носити: пружити своју љубав ближњем, у труду
да се разуме његов пад и пут, а опет, не дозволити себи да одмакнемо са пута
спасења.
Нема
ту дефинитивног одговора на све случајеве. И, јасно, некада људи повреде толико
да не можемо извући неко „наровученије“, нити увидети Божији промисао, бар не
још увек. Поново напомињем, зло је – зло, рушилачка сила, без неког смисла или
логоса, промашај људске и демонске воље који нема своју суштину и смисао по
себи. То нас све, без изузетка, повређује, но колико ће нас пољуљати и уништити
зависи од тога колико се држимо Смисла, Васкрслог Христа. Јер Он, заиста, може
и највећу трагедију да преиначи у највећу победу, што је најочигледније у
Његовом страдању и Васкрсењу. „А знамо да онима који воле Бога све помаже на
добро, њима који су позвани по намери.“ (Рим. 8, 28)
Оно
што знам, по себи говорим, многи људи који су ме у своје време дубоко повредили
и отежали животни пут, на крају су се пројавили као послани од Бога. У дато
време, да ли због мог греха, да ли због мог изграђивања у смирењу и сазревања у
вери, да ли због животних околности које је Бог свакако имао у виду, људи су ме
повредили и тада сам био љут, заједљив, разочаран. После неког временског
одмака, просто остајем задивљен колико је то било неопходно за мој животни пут
и духовни раст, за моје покајање и промену.
Свети
апостол Павле наводи многа страдања која је имао са сапутницима, многа чак и
прећуткујући, али су била толико да су чак и смрт пожелели. Зашто то Господ
допушта? „Да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве”, каже
апостол (2.Кор. 1, 9). И тако, немајмо сумње да Бог ама баш све у нашем животу
може искористити на наше спасење ако се Њега држимо и ка Њему се стално крећемо
– и насртаје злих људи, и наш грех, и свако наше страдање и бол. Господе сила,
са нама буди, јер осим Тебе помоћника у невољама немамо!
Марко
Радаковић
Коментари