„Мир свој дајем вам“

Људи често  искажу нејасну жељу: „Само да пронађем свој мир“. Ако бисмо саговорнике питали шта подразумевају под својим миром, добили бисмо различите одговоре. Једни би желели добар посао, други ступање у брак, трећи би искрено одговорили да ни сами не знају али би волели да немир прође. Многи стреме ка миру али чини се да им он стално измиче. Главни разлог зашто се то дешава је труд да се мир гради мимо Христа. Многи имају погрешну идеју да ће мир наступити ако испуне одређене личне, често сасвим овоземаљске и пролазне потребе. Ми, православни хришћани, знамо да постоји мир који даје свет и мир који даје Господ.

„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“ (Јн. 14, 27) Ово је рекао Господ Исус Христос и указао нам да није исти мир добијен од Бога и мир који нуди свет. „Мир ти“ и „Иди с миром“ („шалом!“)  били су уобичајени поздрави код Јевреја (1. Сам. 1, 17).  Тај поздрав Христос користи у више наврата (Мк. 5, 34; Лк. 8. 48) али у наведеном цитату није реч о поздраву. Христос заиста оставља и даје Свој мир, а како ћемо кроз наше тумачење увидети, даје нам га кроз Самог Себе.

Зашто уопште постоје немири и сукоби?

Након стварања, Бог, свет и људи су живели у савршеној хармонији и миру. Бог „виде да је добро“ (Пост. 1, 25) све што је створио. Непослушност првих људи уводи грех и немир у људски род и творевину. Јавља се кривица и срамота. Нарушавајући однос љубави са Богом, људи се удаљују од мира. Уместо да се радују Богу, крију се од Њега у страху (Пост. 3, 8-10). Уједно нестаје и супружнички мир јер Адам одмах оптужује Еву за грех (Пост. 3, 12). Сличне напетости се протежу даље кроз људски род: од првог братоубиства, преко породичних и сваких других сукобâ, до ратова који се и данас воде, као и све чешћих духовних немирâ које човека у њему самом мòре. Грех утиче и на природу јер „сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8, 22). Изгубљен је хармоничан однос са творевином, човек ће у „зноју лица свога јести хлеб“(Пост. 3, 19).

Бог је одувек планирао да поново успостави мир. Његов мир  означава много више од одсуства рата, сукоба или стреса. Господ је често преко пророкâ најављивао долазак Цара Мира у свет. Он ће бити свештеник у вечности по чину Мелхиседекову (Пс. 110, 4; Јевр. 7, 1).  Пророк Исаија предвиђа да ће Спаситељ владати као Цар Мира (Иса. 9, 6-7) али и да ће зарад мира страдати: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за безакоња наша, казна беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Иса. 53, 5). Пророк Језекиљ пише како ће Нови Савез Бога и људи бити „савез мирни“ (Јез. 34, 25). Пророк Михеј најављује рођење Спаситеља у Витлејему и истиче: „Он ће бити мир“ (Мих. 5, 5).

Када се Господ Исус Христос родио, анђели су објавили да је Божији мир дошао на земљу (Лука 2, 24). Пре него што ја дошао час Његовог страдања, како смо видели, Христос је обећао Својим ученицима мир (Јн. 14, 27). Својом смрћу и Васкрсењем, Он је омогућио крајње помирење Бога и људи, остављајући нам Свету Тајну Причешћа да у њој будемо судеоници овог мира, бивајући увек Његови удови. „Јер Отац благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа, и да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима.“ (Кол. 1, 19-20).

Христос је зацелио и расцеп који је постојао између Јеврејâ и незнабожацâ, сједињујући их у Себи. Свети апостол Павле ће за Христа рећи: „Јер је Он мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, укинувши телом својим закон са његовим заповестима и прописима, да обадва сазда у себи самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир и да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему“. (Еф. 2, 14-17).

Зашто Господ пореди мир који даје свет и мир који Он даје? Какав је мир који даје свет? Свет сматра да наш мир зависи од наших емоцијâ, због чега се ствара притисак да будемо срећни. Такав мир је потребно да буде виђен, опипљив, због чега се везује за материјална добра, каријеру, физички изглед и приказе наше среће у друштву или на интернету. Такав мир подразумева да немамо никакве невоље или проблеме, а ако се и десе, ми морамо да их решимо. Мир, дакле, зависи само од нас. И напослетку нас тај и такав назовимир увек изневери и увек остаје недостижан. Само да „нађем свој мир“, то јест: само да завршим школу, само да се оженим, само да добијем унапређење, само да победим болест, и све у недоглед. Увек незадовољни, увек немирни, хрлимо ка увек недостижним и увек новим циљевима. Као ожеднели који јуре ка фатаморганама и напослетку им смрт прекрати пут. 

Какав је мир који нам Христос даје? Такав мир не зависи од наших осећањâ. Можемо бити и тужни, а опет у миру Господњем. Он зависи од наше вере и поверења у Бога. Такав мир не захтева да буде виђен, не зависи од новца, имања, друштвеног статуса, телесне појаве. Такав мир је постојан у различитим невољама и недаћама, због чега их лакше надилазимо или и прихватамо, увек знајући: не зависи све од нас. Имамо поверење у Бога, нека буде Његова воља. Не тражимо „свој мир“, него улазимо у Божији мир, сједињујући се са Христом. Већ сада на Литургији улазимо у предворје вечности, „сваку животну бригу остављајући“, славећи Бога, поштујући време, испуњавајући га љубављу и надом, без обзира на спољашње околности. Допуштамо да Светлост Тиха зрачи вечност кроз наше животе.

Где је, онда наш постојан мир?

Господ Исус Христос је свеза мира између Бога и људи, између човека и човека, између човека и творевине, Дароватељ мира у човеку самом. Света Тајна Причешћа је Тајна Помирења, Тајна улажења у Мир и пребивања у њему. Није Господ само Миротворац и Давалац мира, но Мир Сâм.  Зато и говори: „Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн. 16, 33).

На почетку Литургије се молимо „за вишњи мир и спасење душа наших“. Вишњи мир је далеко обухватнији и силнији од оног „нижњег“. Вишњи мир, мир са висинâ, мир Царства Небеског, то је онај исти мир који нам је Господ оставио, и у Којем се он једино и остварује.  Одмах потом се молимо „за мир целог света“. Благовест Цркве почиње објавом Царства Свете Тројице и подсећањем на мир, призивом на мир, молитвом за мир. Зато свештеник често благосиља народ уз речи: „Мир свима!“, зато се жртва хвâле везује са милошћу мира („Милост мира, жртву хвале!“), зато имамо смелости да  молимо: „даруј мир свету Твоме“.

Вишњи мир се из Литургије протеже у све поре хришћанског живљења и делања, те су хришћани призвани да буду миротворци и мироносци. Јасно је и природно да унутар Цркве, као Тела Христовог, постоји поредак који поштујемо „јер Бог није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33).

Како задобити вишњи мир, у времену када су људи све више немирни? Од анксиозности данас званично пати скоро трећина људског рода, док  разорна сила немирâ често не може научно најбоље да се објасни и исцели.

Очигледан први корак јесте улажење у барку спасења, у Цркву Христову, учествовањем у Светим Тајнама. Значајни су и разговори са надлежним парохом или духовником. Мир је првенствено дар Светог Духа (Гал. 5, 22; Пс. 29, 11) али свакако да и ми имамо одговорност да се склањамо од греха и хрлимо ка врлинском животу, у љубави и нади. Своје немире препустимо Богу: „Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас.“ (1.Пт. 5, 7; и слично Мт. 11, 28). Потребно је да се не плашимо и да се у љубави усавршавамо, да би се Бог мира настанио у нашем срцу (Кол. 3, 15). Све ово не одриче и остале начине како Бог може да помогне, у одређеним случајевима и преко лекарâ, од којих су од значаја психолози и психијатри. Али Свето Причешће ће увек бити сâмо улажење у вишњи мир, напајање Водом Живом, храњење плодовима са Дрвета Живота. Будући да је први мир био у Рајском врту, у Заједници Бога и људи, Васкрсли Христос је наново омогућио да се наслађујемо плодовима овог мира, те да приступајући Чаши Спасења радосно певамо: „Кусите и видите како је Благ Господ!“.

Текст је објављен у "Винограду Господњем", часопису Епархије бачке.