Не знам за вас, али мени као да ђаво нанесе сва могућа искушења те последње седмице поста. Не нужно кроз проблеме, мада некада и то, но као да те мрак обавије, осетиш неку нездраву тугу, наљутиш се на свој живот и себе самог у њему. Као и увек, богослужења су ту много помогла да се отргнем, тачније, благодат Божија која се јави у њима, нарочито кроз Свето Причешће. Није то увек лако, борба је то. Дођеш на службу, а ум ти лута којекуда. На све то баба која слабо чује па прегласно прича запричава нешто са свештеником за певницом, он је све обазриво, благо усмерава да ћути, до ње не допире, а мене сасвим избаци из такта, духовног и буквалног, музичког такта, док покушавам да потрефим шта и како се пева. И одем, тако, нервозан из цркве због једне бабе, али није то због ње, но због целе црне баре озлојеђености и незадовољства које носим у себи. Нисам заиста био захвалан и нисам гледао живот бистрим оком. Дође, у томе, Велики Петак, и свечано изношење плаштанице. Идемо полако, као поворка на сахрани, и како би то било трагично и стравично – сахранити Богочовека и тиме сахранити цело човечанство! - било би неутешно, да није Васкрсења. Потом статије које су дивно певале девојчице из Беча, и то на српском. Тек, некако, смирим се ја. Не пошаље Бог увек утехе као неке мудре изреке или јасне, разумом докучиве одговоре. Некад те, просто, додирне, загрли и ти то не умеш најбоље да објасниш. Не умеш најбоље ни да реагујеш. Умири те Бог чак и када ниси уопште заслужио.
Враћам се из цркве и мислим се: па требало је да ме казни! Моја ми логика налаже да ништа боље од казне нисам заслужио! А Он, ето, не кажњава ме, но чини сасвим супротно. Ја грешим, а Он ми дарује. Ја падам, а Он ме диже. Изгубим се сасвим, толико да не знам ни где сам, па ни ко сам заиста више, хрлим у јаму, а Он ме упрти на раме и изведе на место изобиља, светлости и топлине. То толико порази човека, на онај добар начин. Порази ону његову лажну силовитост и онај залудан гнев, који је маска за тугу, најчешће ситничаву и себецентричну. Толико сломи његову гордост! Па зашто, Боже? Па што, Добри мој? Чиме сам заслужио да ме волиш? Ко сам и шта сам ја, да мени прилазиш? Понављаш оно Петрово: иди од мене, грешан сам! Што ми чиниш добро кад нисам добар? Али Он остаје уз тебе. Јер је Бог Љубав и Бог је Милост. Људи најбоље разумеју Божију љубав кад и сами добију децу. Ако су добри родитељи, па волеће то дете таман да је најгоре на свету. И као што добри земаљски родитељи воле своју децу као цео свет, ето, Бог свакога од нас воли као цео свет. Нико од нас није само бројка, ниједан једини, и онај најмањи и најгрешнији. Неће никога присилно држати уз Себе, али ће нас све волети. Макар најцрњи били, али ако зрнце љубави у себи одржимо, он ће похитати да утеши, напоји, подигне, упртиће нас Христос на плећа као брата рођеног поклеклог на ратишту и однеће нас и излечити, милостиви наш!
Слава Теби, Боже наш! Слава Ти, Љубави неограничена!
Ако бисте ме питали, како задржати Божију благодат, лагао бих ако бих рекао да знам. Губим је, па се врати, и све тако. Грех је удаљује, али како је задобити? Опште је познато, кроз пост, молитву, Исповест, Причешће, и све је то тачно. Но може да се деси да се свега тога држимо, по сваком словцу правила, а да опет не осетимо топлину Његовог присуства. И опет, може да се деси да падамо и да грешимо, а Он да нас прибије Себи на њедра, као брижни Родитељ. Не знам, ко ће путеве Божије познати? Но ако бих свео, мислим да је најважнија љубав. Повест о апостолу Петру је најбољи пример тога. Падао је он, противио се Христу, одрицао Га се, а опет, ето га међу светима. Након васкрсења, Христос га три пута пита: волиш ли Ме? Није то упућено само њему, но свима нама: Грешио си, порекао, пао, гневио си се – но волиш ли Ме? Ако волимо Бога, и имамо поверења да Он може да нам да снагу за промену на боље, Он ће бити уз нас. Љубав изискује одговорност и делање, она није само неки сентимент, и зато је потребно кретање, илити подвиг, дела љубави, а то укључује и пост, молитву, Свете Тајне... Но ако љубави нема – ништа смо и нико смо, и Бог неће бити у нашем животу.
Боље бити грешник који има много љубави но морално и по спољашњим правилима добра особа, а мало или млако волети. Све ће нам Бог опростити, али ако љубави немамо, ништа смо. Погазили смо лик по којем смо створени и отуђили се, својом вољом, од Раја.
Како подстаћи љубав? Не знам, просто, пустимо да Бог чини Своје кроз нас. Много је теже онима који су били мало вољени кроз живот, па ни не разумеју сасвим шта значи волети и како волети. Но није немогуће, напротив. Ако направимо простора у свом срцу и животу за друге, не сумњајмо да ће они то препознати. И над ће учинити јачим. Говоримо, јасно, само о љубави, а не о туђим идејама шта је она. Важно је да љубав има темеље у Христу и да не бркамо љубав са психозама, манипулацијама, притисцима друштва или моралистички грађеним односима.
Љубав ослобађа чак и док носиш јарам, оснажује чак и док си слаб, узвисује чак и док се добровољно унизујеш. Ко воли, у Богу стоји и Бог је у њему, каже Свето Писмо. Зато се благодат увек враћа. Кажем "враћа" јер прва благодат је сама могућност да волимо, волимо јер Бог први заволе нас. А Бог познаје Своје, огледа се у њима. И ми Њега познајемо. Ђацима објашњавам да је благодат Божија осећање и плод Његове љубави, топлина Божијег загрљаја. За неке је она подстрек и сила уз коју могу да чине много и велико, а за друге, који Бога не воле, она је само терет којег би да се ослободе. Баш зато што волети значи и живети по тој љубави, а они то не желе.
Како задржати Божију благодат? Препустимо се Њему, свакодневно. „Нека буде воља Твоја“, нек нам не одлази из срца, мисли и мишица. Али сасвим поуздано, са пуним поверењем, препустимо се Његовој вољи. Није увек лако, никако. Али то нам је Христос предао и у молитви Оче наш, и у Својој молитви у Гетсиманском врту, и то је сасвим живео, као Нови Адам, послушан, пожртвован. Нема благодати ако нисмо спремни да прокрваримо и не болимо у љубави, овако или онако. Ако наше истинско ја није неодвојиво испреплетано са Богом и вољеним људима.
Напослетку, само љубав остаје. Она права, чиста, исконска, која чини живот смисленим и пуним и забавним, она у којој си слободан, снажан, у којој сасвим препознајеш себе каквог те и Бог види и воли. Можемо се за све остало борити, али ако нисмо волели, све остало ставимо на гомилу и слободно запалимо, јер време ће свакако учинити да нестане. Немам одговоре на све али рекло би се да Божија благодат увек долази онима који воле.
Марко Радаковић
Коментари