Имамо
склоност да се друштву представљамо бољима него што јесмо. Психологија има
своје објашњење, друштвена смо бића, потребни су нам пријатељи, желимо да
будемо допадљиви и то не мора бити ништа лоше, све док тиме не жртвујемо своју
боголикост и аутентичност. То није новина, било je тога одувек. У ери медија
само је још више омогућено и проширено. На интернету неко стави филтер преко
фотографије, неко преко текста, улепша себе. Разумљиво је и препоручљиво да
јавно не пишеш и не причаш о сваком личном проблему и недостатку, нити да
фотографишеш сваки детаљ живота. Али филтери ове или оне врсте, у медијима или
ван њих, могу да створе погрешну слику о особи, чак и о животу. Притисак
постоји и ако се други граде бољима, моралнијима, успешнијима или
„хришћанскијима“ него што заиста јесу. А то не чине само на интернету, већ и у
свакодневном животу. То нам ствара озбиљну сметњу за мисију Цркве. Људи који су
искрени, аутентични, имају развијену самосвест и боле их њихови грехови – често
упознају чланове Цркве који им се представљају као «савршени». То не значи да
ови „савршени“ тврде да су безгрешни, често им пуна уста своје грешности, но
ипак имају задршке и кочнице према другом и другачијем. Нема оног стварног
пријатељства и загрљаја. Нема оне отворености, директности, све је у неким
рукавицама, све се «стерилише» цитатима и правилима, нема истинског,
јеванђељског додира. Скоро да их не упознајеш као личности. И ови, нови, нађу
се усамљени и запитани: зар сам ја баш толико лош, и зар морам да усвојим опште
присутан и прихватљив стил и начин као једини могући за мене као хришћанина? Не
само што не наиђу на разумевање, но их често неки верници и «науче» да је нешто
што је саставни део њиховог карактера, интересовања, личности, такође грех.
Онда се нови питају: зар је овако хладно и зар сам, ето, само то, грешник
препуштен личној покајничкој пракси по давно написаним правилима, а осим Бога
нема никог да ме препозна, прихвати, и Црква као свога да ме усини, у пуноћи
онога што то значи? Зар морам да баталим музику коју волим, хумор који је
сувише оштар за нежне људе из певнице? Зар нико да благо разуме искушења са
којима се трзам? Зар их они не пролазе, таква или слична, ако су им највећи
проблеми и странпутице са спасења - навучена или склоњена завеса на дверима?
Зар то, а ја се овде распадам, болујем, немам човека?
Прво
је Христос тај Човек, као што је био болесноме у бањи Витезди. А потом сваки
којег Он пошаље. Зато је данас прочитано Јеванђеље, поред свега осталог,
значајно и као подсетник да Бог не мари толико за наш наступ пред Њим или
другим људима, већ за чисто срце и сасвим препуштајућу љубав. Блудница је пала
ничице и почела да плаче, целивајући Христу стопала, тражећи опроштај,
помазујући га скупим миром, не марећи за друштвене прописе и осуде «бољих
верника». Фарисеј је озбиљним и одабраним речима пре тога разговарао са Христом
али Он је прекорио хладноћу којом Га је дочекао. И не бојмо се, ако ми будемо
људи, Господ усмери људе ка нама. Био, прошао, уверио се, небројено пута. «Нећу
вас оставити самотне», обећао је. Но зато је важно да не напуштамо Литургију,
не одмичемо се од Чаше Господње и да сведочимо оно на шта смо призвани.
Не
будимо оно што други очекују да будемо. Будимо оно што јесмо, али у Христу, јер
ако нисмо Његови нећемо бити ни своји. Признајмо свој грех али га не
прихватајмо као део себе. У Заједници своје борбе и трагања преобразимо у нешто
боље и лепше. Сви људи желе да им живот постане пунији, Бог ближи, људи
приснији. Желе искреност и отвореност. А то не могу примити ако нису и сами
спремни да дају.
Само
отворени, искрени и храбри људи могу отворено, искрено и храбро да воле и
верују. И данас модерни фарисеји замерају: да је он(а) хришћанин, не би дао да
га се овакви додирну. А "овакви" могу бити грешници, иноверници,
политички и било који други неистомишљеници, ко год. Док ми, као Христови, не
бежимо од "додира", од сусрета, помоћи и утехе, не кријемо се од
човека, већ сведочимо Христову љубав до крајева васељене и времена.
Марко
РАДАКОВИЋ
Коментари