Раније, док сам био млађи, улазио бих у доконе расправе са људима који и вери и Цркви прилазе из острашћене позиције, имајући слободу да их критикују као политичке и идеолошке непријатеље.
Можда је до зрелости, данас не марим. Мало жалим због тих људи самих, није здраво носити такав јед у себи, али не можеш човеку објаснити нешто што он сам нема вољу да разуме дубље од ставке на памфлету политичке идеологије или научене социолошке теорије. Он нема намеру да веру учини делом свог искуства, нити да прихвати да су људи другачији и да они у томе успевају. Он је одлучио ко је непријатељ првенствено зато што не разуме сасвим, те не прихвата. Некада то уме да плаши, те је тад лакше рећи: није да ја не разумем, већ ви причате и живите бајке. Овако често наступају и верујући при сумњи у достигнућа науке, тако да ја уопште не сматрам да се ово тиче само нецрквених и атеиста, не, свака ускогрудост и заједљивост може да буде опасна и искључива. Али човек искрене вере свакако ће у науци препознати Божију силу, као што ће и искрен човек науке, макар и не био верник, поштовати туђи избор да верује и у тој вери се васпита и живи.
Раније сам улазио у дуге и бесплодне дијалоге, но свако нека ради по своме, то ми више није позив. Не сумњам ни на трен у Божије необичне начине.
Помаже и што ми никада више ђака није било на веронауци. Знам како верују. И они на ове, антицрквене или антиверске констатације слежу раменима.
И Богу се моле.
Нечије речи одјекну у вечности, нечије остану ознаке на екрану.
Зависи шта у себи носе.
Зависи Ко их слуша.
Марко Радаковић
(Foto Levan Gabechava)
Коментари