Дође, тако, некад, онај стари Ја, цинични, мрачни, изморени и отупели. Којег ништа не надахњује, који ником није утеха, ником не буди смелост и полет, јер их ни сâм нема.
Далеко од тога да Богу окрећем леђа, то се не дешава никад, а то је због Њега и Његове силе и љубави, није због мене. Чак и кад у таквој малодушности грешим, од Бога не одступам. Звучи парадоксално, но разумеће ко је прошао. Много је нâс, превртљивих кукавицâ међу верницима, многи смо као Петар пред Христовим судиштем, али први дотрчавамо на место Васкрсења. То су парадокси Божије љубави и опраштаја, и парадокси људске слабости без Њега и силе у Њему.
Некада баш зато што толико добро знам колика сам нула и понор, гнусоба и беда без Бога, баш зато је толика радост и храброст, љубав и нада у мени кад осетим да ми толико даје. То је ничим заслужено чудо: Бог ти даје снагу да избориш дан и да будеш Његов живи сведок, Његова Радосна вест другоме. Некада ме ово додирне до сузâ радосницâ. Заживео си јер те је Бог заволео, живиш да волиш друге, да волиш Њега, да и себе здраво волиш, иако најчешће сâм себи толико, толико отежаваш.
Замишљам некада да могу да уђем у пећину где се Христос родио.
Пећине ме помало плаше. Бојим се затвореног простора, имам страхопоштовање према сили природе, а пећина је цела једна планина која ти је над главом. Непознати понори, рупе, таме, инсекти и звери. Ти не знаш која је сила природна и реч Божија обликовала непробојну, прегусту стену под којом мораш да се сагнеш да би прошао. А при уласку у ту витлејемску пећину, морао би се свако сагнути. Пасти на колена. Приклонити главу. Бог, Творац универзума ту се родио као човек. Творац свега - од најудаљенијих галаксијâ и космичких појавâ, до најситније бубе и крвног зрнца, Он је вољно решио да постане немоћан, мали, да буде беба, човек, бескућник, рођен у пећини коју су најсиромашнији искористили као шталу. Зато што нас воли, ни због чега другог. Није морао, желео је јер ме воли.
Помогне ми та помисао, разагна малодушност у коју упаднем. Подсети ме да нико од нас није толико неважан да га Бог не би волео. Да ничије рођење није било случајност и мимо Његовог великог плана. Да ничији живот није мимо Његове Велике Приче, коју зовемо Јеванђеље. Да смо сви вољени, и то много. Замисли, воли те Творац свега, и зато те је и створио. Родитељи су ту посредници, Бог ти је Први Родитељ и јер те воли постао ти је и Први Брат. Да не будеш сâм и усамљен. Ево, Он је то узео на Себе, све. И сиромаштво, и прогонство, и искушење, и глад и жеђ, и одбаченост, и усамљеност, и бол сваке врсте, и саму смрт. Све лоше што ти се дешава, ето, Бог је узео на Себе, да разумеш да ниси у томе сâм и напуштен, све док си укорењен у љубави. Ако некад патиш, у реду је. Не присиљавај се на срећу. Отпати. Али уз Њега отпати. Дај Му да понесе део. Да олакша. Јер Он то може. Ако и не заслужујеш, само Га замоли, јер ко од нас заиста заслужује? Не гледа Он то тако. Деца смо Му и браћа и сестре састрадалници. Призвани смо да носимо Крст. Никад није обећао да ће бити лако, али је рекао да је бреме Његово лакше.
Оптеретили смо се својим, често приземним и себичним бригама, пристрасним и нескромним, а некад сасвим умесним, у старању за оне које волимо и којима некад и не можемо много да помогнемо. А кад уђеш у пећину, где у јаслама из којих се животиње хране лежи Вечни и Неограничени, Који је вољно постао једнак нама... Господе Добри, колика је Твоја љубав! Знао си колико је страдање овај живот, знао си колико ћеш Сâм пострадати, па опет Те ето, међу нама, један од нâс.
Дође, тако, некад, онај стари Ја, цинични, мрачни, изморени и отупели.
И само помислим, да ми Богомајка, као и свима нама, у наручје предаје Сина.
Марко Радаковић
Коментари