Некада размишљам, колико је трагично кад човек убеди себе да није довољно добар, способан, леп - шта год; убеди себе да није довољан и да неће успети, уплаши се и пропусти прилику да куша толико животних лепотâ, да умножи толико Божијих дарова, да упозна и воли толико људи.
Недавно сам имао мало откривење, јер дешавају се људима стално мала животна и Божија откривења, а моје је било да сувише често и сувише дуго себе гледам толико маленим и незнатним. С једне стране, то може да спаси од гордости, оног најгорег греха, но с друге стране, може да одведе у бег од Богом дане одговорности, дакле, у кукавичлук и малодушност, што је друга реч за маловерје.
Ако те Бог воли, а воли те – о, колико си вредан! Таман да нема друге особе која ће те волети, ти знаш да си вољен и да имаш циљ. Али они којима је срце будно, знајући да их Бог воли и гледа, они спонтано воле друге и људи Духа ће их препознати као сродне, као ближње, и биће вољени.
Важан је сталан незаборав: Бог ме воли. Бог ме толико воли. Зато сам заживео, ја имам улогу и циљ у Божијем плану, део сам Његовог космоса, Његове историје. Ма колико грешан сада био, оживео ме је и држи ме живим да бих био део Његове приче и Његовог пута.
Људи су толико слабашни, нежни, крхки, али сви до једног вапе да истински воле и буду вољени. То се често замаскира и сакрије болом, често се та идеја прода сатани за ситна овоземаљска задовољства, али исконски и изворно, човек је створен за љубав.
Некада сам сувише обазрив са људима. Такав сам. Плашим се и да држим бебу. Сматрам се сувише грубим, трапавим, необазривим, да ичију нежност и крхкост прислоним уз себе. Иронично, учећи се томе, многи, рекао бих и премноги, препознали су ме као сналажљивог и нежног према људским слабостима, тугама и трагањима. Често јер се, више или мање, препознам у њима. Сви смо некада били бебе. Научио сам да препознам силу у најмањем и најслабијем. То знају и бивши ђаци које сам уважавао као људе и борце, и док су имали седам година, и данас.
Али трагично је кад човек не сме, стане, укочи се. То је да плачеш.
Откуд знаш, можда ће ти се отворити толике шансе иза ових врата, иза ове кривине, иза оне узбрдице. Ако си свој и ако си Божији, то јест, ако си истински аутентичан, изброј од десет до нуле и направи тај одлучујући корак. Не размишљај сувише. Реци, покрени, учини, осмели се. Живот је тако кратак. Слушај своје жеље и усклађуј их вољи Божијој. Људи компликују, прерачунавају, шта ако ово , шта ако оно. Изнеси предлог шефу, позови ту девојку на пиће, упиши тај факултет, или пак – прекини ту хладну везу, дај ту отказ, престани да се дружиш са лошим људима. Живот ти је вредан, скуп, несагледиво диван, свет. Немојмо га банализовати и профанизовати.
Некада сам сувише обазрив са самим животом, склоним се, сувише често повређен, сувише често ућуткиван. Иронично, Добри Бог удеси и гурне ме у епицентар, па свакако много кажем и многи чују и провоцирам тишину у њима, те и они кажу и пропевуше радост. И тешимо се међусобно и разумемо, често и изгрлимо и запевамо. Јер Христос је наша смелост, наш дијалог, охрабрење и загрљај.
И онда схватиш – ако би свет био савршен, а у долазак таквог верујемо; ако би људи били свети – а верујемо да Божијим даром јесмо; ако би наши дарови били већи - а умножење дарова је наш главни пут; онда се охрабриш, осмелиш, покренеш, искрен пред собом и Богом. Само се крећи, прилази, додирни човека речју, осмехом, гестом, умножи дарове, удиши живот, урони у лепоту, буди човек Божији, човек несагледиве слободе и радости.
Љубимо једне друге.
(Foto: Levan Gabechava)
Коментари